Predavač sa Harvarda o studentskim protestima: Priča o zahtevima sporedna, važna je strategija - a ja je ovde ne vidim

"Zamislite najbolji mogući scenario da se desi sada. Da Vučić podnese ostavku i da ode iz zemlje, i da kaže - 'idem u Moskvu, da budem cimer Marka Miloševića i povešću deset najprimitivnijih svojih saradnika sa mnom', i oni odu i povuku se iz politike. Šta onda? Mi ćemo slaviti i probuditi se sutra ujutru mamurni sa studentima i, i dalje, nemamo vladavinu prava i dalje nemamo prosvetni sistem spreman za 21. vek i dalje nam ljudski kapital sedi u Silicijumskoj dolini, u Beču, na MIT-u, i dalje nemamo pluralizam, imamo patrimonijalizam u društvu koje izjeda sve pore društva, ne samo državu. Vučić je simptom toga, on nije uzrok", ocenjuje on.

Ističe da ova vlast nema kapacitet da reši ključne probleme u ovom društvu.

"Korektivni mehanizam koji se zove društveni pokret neće rešiti te probleme. On može samo da ukloni jednu prepreku", navodi.

Međutim, uprkos tome, društveni pokreti, posebno kada su obesmišljene mnoge institucije koje bi trebalo da budu kočnice, mogu da budu kvalitetna i jedina kočnica za loše u društvu, dodaje.

"Generalno je bolje imati kočnice u kolima, nego neko ko iščupa kočnicu, i onda iščupa ručnu i svu hidrauliku iz kola i kaže 'vidi, kako pičim sjajno'", ukazuje.

Ističe i da društveni pokreti nisu događaj, nego su proces "i oni imaju svoje faze i traju godinama, nekad decenijama".

"Imaju faze mobilizacije i demobilizacije... I u svakoj fazi mobilizacije su očekivanja prevelika i razočaranje je neizbežno, čak i ako uspeju. I to je normalno. U fazama demobilizacije svi misle: kraj, proćerdana prilika, više se nikad neće pojaviti, ali šta je važno iz sociologije društvenih pokreta je vrlo jasno da jedina stvar koja je važna je izgradnja organizacionog kapaciteta. To znači, ako vam dođe 300.000 ljudi na protest, a niko od njih se ne obaveže na neki sledeći korak, i ako nema strategije, taj protest je neuspešan. Ako vam se pojavi 30 ljudi na nekoj kolektivnoj akciji, i pola njih zna u okviru neke strategije šta je sledeći korak i obavezuju se na nešto, na neko organizovanje, taj protest je uspešan", ocenjuje.

Podseća i na stari sovjetski vic gde su svi u blatu do nosa, i onda jedan mladić pogleda okolo i kaže 'alo ljudi, batrgnite se, blato nam je do nosa, udavićemo se, ajde da se udružimo', a svi se okrenu ka njemu i kažu 'pst, ne talasaj'".

"Društveni pokreti služe da se izvadi glava iz peska i da se postavljaju pitanja, da ljudi malo razmisle", ukazuje.

Na pitanje da li je moguće da studentski pokret preraste u neku političku priču, kaže da je moguće, ali da nije garantovano, "daleko smo od toga".

Smatra i da je sociološko čudo to što su postigli studenti, imajući u vidu da smo stara nacija, odnosno medijalno godište je 44 godine, a životni vek 75.

Međutim, dodaje, društveni problemi su u korenu dublji od političke manifestacije.

Treba da se pripremimo da trčimo maraton

Prema njegovim rečima, treba da se pripremimo da trčimo maraton, i "glupo je da na svakih 100 metara (pitamo) 'jesmo pobedili'".

Dodaje i da ključne nisu vođe, već organizatori.

"Sve vođe su ubijene. Vođe su harizmatične, vođe drže govore... Oni nisu suština. Suština su organizatori. To su ljudi koji su tihi, koji nisu harizmatični, koji možda nisu popularni, ne kad se ne znaju ni njihova imena. I oni rade tvrdoglavu strategiju na dugi rok i prave organizacioni kapacitet, znači pare, ljude, da budu spremni da se mobilišu kada bude sledeća prilika koju oni neće stvoriti. Strategija znači da čekaš priliku koju ti nećeš stvoriti, ali ovakvi režimi konstantno generišu krize i prilike za mobilizaciju i jedino je pitanje da li ste spremni", navodi Mandić.

Smatra da se ovakvi režimi jedino plaše koherentne političke alternative, iza koje stoji masovni politički pokret koji je koalicioni.

"Ključni problem ovog društva nije višak direktne demokratije i eksperimentisanje sa plenumima. Ključni problem ovog društva je autoritarna, nesposobna vlast koja nema kapacitet da reši ključne probleme. To ne znači da neko drugi ima, ali šta se desi kad izvadimo glavu iz peska i pogledamo. Da li možda postoji neka alternativa ili da se predamo? Propadanje i stagnacija su najverovatniji ishod za Srbiju. I to može uvek, ako vam je to dovoljno", ocenjuje on.

***