Pismo ogorčene Užičanke: Nana mi je umrla zbog nemara

Otvoreno pismo prenosimo u celosti:Znate, svako u životu ima svoje junake i tragičare. Ja sam svoje junake upoznala po rođenju, to je moja porodica, a tragičari mog života rade u užičkoj bolnici.Ja sam rođena u tom gradu i ne, ne treba ovo obraćanje da bude prozaično, ni literarno interesantno širokim narodnim masama jer, ja ga ne pišem kao profesor, već kao osoba koja je jednom želela da studira medicinu i kao stanovnik planete zemlje.I umesto da sada, kao što radim prethodnih 20 godina, ja razgovaram sa svojom Nanom, ja gledam čitulju iz novina i izvinjavam joj se u ime onih koji su odlučili da je njena krštenica došla na red da završi u sanduku.Godinama unazad, po gradovima, kuloarima, a i već javno slušam o užičkom zdravstvenom centru najgore stvari, kako je doveden do ruba propasti i da su tu isplivali neki čudni, mutni likovi, bez stida, obraza i znanja, a nažalost u neke od tih tvrdnji sam se uverila i sama.2017. godine u februaru, u prepodnevnim satima me sa ceđenom pomorandžom u torbi, na hodniku, osoba zvana "doktorka", presrela s pitanjem: "A gde ste Vi krenuli?"Rekoh: "Ja da vidim svog Tatu.." i "Gospođa" odgovori: "Vaš Tata se nije probudio jutros."Ne, nismo svi podjednako empatični i ne poimamo isto pojam "etika", ali, zar tako, nečijem detetu koje je upravo ostalo bez Oca, na hodniku?Od tada duboko razmišljam o činjenici zašto tačno nisam upisala medicinu i znam da je svakako poenta ne dozvoliti sebi da kao lice zaposleno u zdravstvu od pretpostavljenih heroja neko postane tragičan lik detinjstava i nečijih života.No, da ne dužim i s nadom da će moje pismo i obraćanje nekako stići u javnost, ukratko bih podelila moju i tragediju moje porodice koja se zbila u poslednjih mesec dana.Kako mi je cela porodica bila covid pozitivna od kraja januara, jedino što od kolega na poslu u Beogradu čujem jeste: "Samo ne dozvoli da dospeju u užičku bolnicu..." Jako odvratan osećaj i pečat koji Vas prati kao ustanovu u celoj Srbiji.31. januara moja Nana, bez ikakvih hroničnih oboljenja i, pored svojih godina, koje vi tamo posmatrate kao opravdavajući faktor za sve vaše greške, nemar i nezainteresovanost, biva primljena u Kasarnu (inače, improvizovani prostor za bolesnike sa slabijim simptomima kojima nije neophodna bolnička nega, po rečima istih tih "lekara") sa čuđenjem, praktično i zašto je došla, sa dobrom saturacijom 96, i plućima uz tek pomalo kašlja. U sredu 3.1. bivamo nagrđeni najstrašnije zašto dižemo frku (tako se zove interesovanje za svog bližnjeg) kada je naša Nana stabilna, ne životno ugrožena i sasvim dobro.Ta, po Vašim tvrdnjama, benigna situacija dospeva do toga da, samo uz Božju pomoć, uz gledanje moje Nane koja dospeva na samrt, jedan Vaš kolega, pokušava da izmoli da je prebacite u bolnicu jer je životno ugrožena, na šta vi svi ostajete nemi i nezainteresovani.Sutradan, pošto smo se pojavili na vratima Kasarne jer telefon tamo NE postoji i nema načina da se sazna bilo kakva informacija o pacijentu, čujemo sledeće: "Žao nam je, veoma je loše, dali smo sve od sebe, umiru i mlađi....", saznajemo da je jedva preživela noć i da "nema mesta" za nju u bolnici.

Dovoljno stara za pustiti je u smrt???Ko ste vi, dragi "lekari"da odlučite kada koga pustiti da umre?Na poziv mog druga, takođe lekara iz susednog grada, koji je šokiran činjenicom da osoba sa saturacijom 65 leži i dalje u kasarni bez ikakvih dovoljno adekvatnih uslova za negu pacijenta kojem život, doslovno, visi o koncu, a minuti ga dele od smrti, uz odgovor da nigde NEMA MESTA i da je to to, bivam upućena da pozovem Infektivno odeljenje. Tada sam koleginici rekla da moja porodica neće biti deo Vaše statistike i da Vam pacijenti sa saturacijom 65 leže u kasarni. Odgovor je: "Molim vas, to nije moguće, šta Vi to pričate, proverićemo..." Niste proverili! Nakon 2 moja poziva u toku 3 sata i prevrtanja celog grada naopako i nakon x sati (uz pomoć poznanstva), tek kasno popodne, moja Nana biva prebačena na infektivno odeljenje, i dobija NIV masku.Ne bih pominjala pakao, agoniju i stres koju smo mi prošli dok neko nije čuo našu reč, tek pod pretnjom da će ovaj slučaj završiti u javnosti (jer kada je neko vaš na samrti, ne prezate ni od čega u želji da mu pomognete, pošto lica zadužena za to, ignorišu), šta mi prolazimo uz drskost Vaših zaposlenih na Intenzivnoj nezi na koju je moja Nana par dana posle prebačena, (ispostaviće se kasno), uz menjanje pelena nakon x sati, uz spuštanje slušalice i jedva date odgovore, uz jedan toliko bedan i neprofesionalan odnos da, na kraju saznajemo kako 2 dana provodi bez maske i da je bolje.Posle potpuno kontradikrotnih informacija koje dobijamo od Vaših arogantnih zaposlenih, moja Nana, nečija majka, ponos, podrška, jedna Gospođa dostojanstvena i divna, po odluci Vašeg Načelnika, Mijailovića završava na respiratoru!Od silnih informacija da je ona sasvim stabilno, da nema nijedno hronično oboljenje, da su joj laboratorijski nalazi odlični????A potom da Načelnik jednog odeljenja izgovori: "Znate, umiru i VIP osobe????"Izvinite, ali, za mene je moja porodica VIP! Vi to delite pacijente na VIP i ne VIP? Na stare i mlade? Na one koji su vam manje i više simpatični?Pre toga, na na molbu da mi moju Nanu koja je došla zdrava, vrate ne zdravu, već živu, ne mogu reći ni G od gospodina Načelnika Intenzivne nege, Mijailovića, koji mi je, ishisterisao, izvikao se na mene (uz svedoke koje imam, naravno i razgovor koji je pušten na spikerfon), rekavši mi, cit. „Idete kojekuda, razboljevate se pa dolazite kod nas da Vas lečimo" i spustio mi slušalicu!Da li, Gospodo užičke bolnice, ja treba da kažem roditeljima u školi: „Pravite decu pa ih šaljete nama u škole da ih učimo da vezuju pertle, pišu i sabiraju...?"

Znate, moja Nana ni u lift nije išla bez maske, pridržavala se svih mera mesecima ne izlazeći iz stana, a Vi se zapitajte gde je nestala trunka empatije, ljudske, a ne doktorske etike i ko su Vaši zaposleni, predstavnici ove struke koja treba da bude simbol dostojanstva, poštovanja i života?Da li je moja Nana kriva što je u bolnicu došla sa verom da će je tamo posmatrati kao čoveka vrednog života?Da li je moja Nana kriva što je dobila klostridiju usred borbe za život koju Vi negujete u bolnici više od 10 godina i ne znate da je eliminišete, već pacijente dovodite u situaciju da se u trenucima borbe za život suočavaju sa tim očajem???Vi i Vaši zaposleni (čast retkim izuzecima), daleko su od onoga što bi trebalo da budu. Ljudi.Tužno. Sramotno.Moja Nana je mnogo patila kroz život i nikada nije molila, pa nije ni Vas za malo vazduha i kiseonika. Izvinjavala Vam se što ne može da ustane ili se presvuče sama! A da ste odlučili da joj na vreme, to malo kiseonika pružite, sigurna sam, da biste shvatili kao i sve njene komšije, deca, rodbina, prodavci na pijaci i sveštenik, da je simbol ljubavi, hrabrosti i dostojanstva, po duhu mlađa od svih Vas!Stid nek Vas je što predstavljate ovu struku i što ste nas ostavili bez najvoljenije osobe u životu zbog Vaših nepravovremenih reakcija, užasnog tretmana, procene i ophođenja prema njoj. Neznanja?To Vam nećemo oprostiti!I zato nemojte nas obmanjivati pričama da svega u zdravstvenim centrima ima dovoljno za sve i da godine nisu bitne, jer, vidite, meni je rečeno: "Šta Vi očekujete, da ja nađem mesto za nju ako ga nema?", od strane načelnika jedne Intenzivne nege.U vreme kada se život ne računa, kao da ga imamo tri, tuđa bol ne boli.I znam ja da smo dresirani da ćutimo, slušamo izveštaje kako ovde sve cveta, živi i raduje se, ali, nije tako. I zato što nije, ja sam ostala bez stuba svoje porodice, Vašim nemarom i odlukom da je neko dovoljno star da ga tako tretirate.Bez poštovanja,Ivana***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram