Piše Ivan Mrđen: Zapisi dokonog penzionera…

Moju pažnju privukla je i bojazan autora da će njegovi stavovi naići na nerazumevanje, pa je čak izrazio i spremnost da ako prevladaju negativne reakcije digne ruke od jalovog posla, u šta može da se pretvori pisanje po portalima i društvenim mrežama.

Na svu sreću, mnogo više ljudi se složilo sa njegovom ocenom da “mnogi iz opozicije zapravo uopšte i nisu istinska opozicija, već su pomoćne stranke vlasti” (da pomenem samo to), uz savet, za koji mislim da izvorno pripada Hemingveju, kako je “za pisca najveća glupost pokušavati da se svima dopadne”.

Jednostavno, treba odustati od pokušaja da udovoljiš ljudima koji nikad neće videti tvoju vrednost i što se više udaljavaš od stvari koje ti truju dušu, bićeš zdraviji. Nešto od ovoga, priznajem, već danima želim da napišem u odbranu sopstvenog prava da dok mogu primećujem stvari oko sebe i pokušavam da sopstvena razmišljanja podelim makar sa svojim prijateljima…

U tom naumu zaista smatram opravdanim da svoje čitaoce upoznam sa nekim tekstovima koje bih rado potpisao. Posebno ako korektno navedem i imena autora i gde se to može videti u integralnoj verziji. Toliko o primedbama za “resavsku školu”.
Od ostalih, uvažavam one da sam mator, što i sam veoma često ističem, zbog čega mi ponekad, što takođe priznajem, misli malo odlutaju, uglavnom iz želje da ubacim što više različitih podataka, sećanja, korealcija između događaja i ličnosti…
* * *

Najviše me vređaju zamerke kako sve ovo radim zbog para. Jednom je glumac Feđa Stojanović (1948-2021) imao ponudu za neku televizijsku reklamu, pa je, nemajući prethodnih iskustava, upitao kolegu Dragana Nikolića (1943-2016) kako se to naplaćuje. Gaga i Milena Dravić (1940-2018) u to vreme bili zaštitna lica kampanje za “grand kafu”, pa se i danas prepričava odgovor jednog od najvećih beogradskih šmekera: “Nemam pojma, nas plaćaju po zrnu!”

Da ne objašnjavam, tekstovi mi nisu dugački zbog honorara, jer me ne plaćaju ni po šlajfni, ni po broju karaktera, niti imam mesečnu apanažu… Mada će, siguran sam, i na ovo neki reći ma, šta nam napriča, jer “ljudi se dive hrabrosti, talentu, dobroti, velikim zadacima i velikim iskušenjima, ali ne cene ništa osim novca”, kako je govorio američki poltičar Henri Bek, zadnja pošta Watervill u Mejnu.

* * *

Dakle, idemo dalje! Da opravdam naslov ovog teksta, evo dva baš sveža “primećivanja” dokonog penzionera. Prvo, nikako da se odviknem od plaćanja računa u pošti, ali mi juče oko podne to nije uspelo, jer mi je službenica već na vratima doviknula kako ne primaju uplate i ne vrše isplate, jer je “pao sistem”.

Odgovorih da je to “dobra vest”, a na njen začuđeni pogled, jer, kako mi je kasnije ispričala, moji vršnjaci gunđaju od ranog jutra, pokušao sam da se našalim kako će kad zaista padne sistem to biti na svim televizijama. A ni to nije daleko…

* * *

Osim po poštama da plate račune, moji ispisnici se drugi dan po primanju penzije masovno pojavljuju i na pijacama. Juče na “Cvetku” gužva kao subotom u bolja vremena. Istina, “potrošačka korpa se svela na plastičnu kesu”, kako je to zapazio moj prijatelj Radivoje Bojičić.

Pa kaže, “kupio sam deci, ženi i ostarelim roditeljima dvesta grama trešanja, neka crknu svi naši dušmani”… Imao je legendarni “Lale” proteklih dana još nekoliko briljantnih aforizama povodom enormnih cena trešanja, koje se maltene kupuju na komad, ali neću da preteram sa prepisivanjem…

Čak se pojavio i vic kako dva crva na pijaci gledaju tezgu sa trešnjama, pa zajednički konstatovaše da su “cene stanova otišle u nebo”.

Šalu na stranu, ali juče na već pomenjutoj “Cvetkovoj pijaci” ni jedan jedini prodavac ovog egzotičnog voća nije imao vidljivo istaknutu cenu. “Neću da me psuju unapred, ko hoće zaista da kupi pitaće bojažljivo pošto je, ja ću tiho odgovoriti, pa će oni još tiše reći koliko grama…” – objasnio mi je čitav igrokaz moj prijatelj iz Buđanovaca, od koga preko leta kupujem lubenice…

* * *

Tu se vraćam na još jednu vrstu učestalih primedbi na mene navrzlih kritičara botovskog tipa. Po njima, u mojim komentarima ima previše mržnje, jer mi je navodno krivo što Srbija napreduje i u njoj se sve bolje živi, pa mi smetaju svi ti grandiozni uspesi…

Može biti da sam ja tu pomalo nakrivo nasađen, jer mi je zaista zasmetalo kad sam pročitao da je predsednik svega i svačega, zadnja pošta Ćacilend, u nedelju uveče, dok je proglašavao još jednu svoju pobedu na izborima na kojima uopšte nije imao pravo da učestvuje pred sobom imao zdelu jagoda i - trešanja.

Mada to nije slučajno. Ako već godinama “hrani” svoje pristalice preko televizija za ružičastu sreću sa naci-frekvencijama, što im ne bi istim putem poslao i trešnje!