Piše Ivan Mrđen: Daleko od normalnog sveta

I pomalo sam se namučio da pronađem taj rezultat, jer je za većinu ovdašnjih sportskih sajtova interesovanje za NBA prestalo kad su ispali Denver Nagetsi, pa im je mnogo važnije kako provodi odmor Nikola Jokić, o kome su mesecima pisali čitave bajke.

* * *

Ne, nisam podlegao tom provincijalnom pogledu na najvažnije planetarne sportske događaje, iako sam u nedelju 8. juna s mnogo manje pažnje nego što zaslužuju pratio i po mnogo čemu istorijsku pobedu Karlosa Alkaraza protiv Janika Sinera u finalu Rolan Garosa i dramu u finalu Uefine Lige nacija.

Tek kad sam za ovo drugo, mom unuku Petru koji je iz Dubaija navijao za Špance, tačnije za Lamine Jamala, rekao da “ne gledam, jer se u Srbiji igra mnogo važnija utakmica”, pa još pokušao da objasnim da su ti lokalni izbori u dve male varoši veoma važni i za njegovu budućnost, shvatio sam, zapravo, da mi ne živimo kao sav normalan svet i da nismo ni svesni koliko nam je svakodnevica zatrpana lažima, nasiljem, besmislicama…

Tako sam i ja, nekako u vreme kad je Siner propuštao tri meč lopte, pokušao da stupim u kontakt sa nekim drugarima i rođacima iz Zaječara i Kosjerića i da ih zamolim za live izveštaj, ne libeći se da pitam da li su već glasali. U tome sam imao nešto više sreće od mog prijatelja Koste Konstatinovića, “opozicionara u duši”, koji je na društvenoj mreži “X” napisao:

“Pozvao sam prijatelja iz Zaječara sa kojim se dugo nisam čuo. Pošto smo razmenili informacije o zdravlju i porodicama, pitam ga da li je izašao na glasanje. Kaže da nije, da su svi isti i da mu ne pada na pamet. Pokušao sam da ga ubedim da glasa, ali je ostao uporan. Naglo sam prekinuo poziv i tako završio prijateljstvo duže od dvadeset godina. Ko danas nije u stanju da shvati šta se dešava i neće da uloži mali trud za opšte dobro, ne može mi biti prijatelj ni rođak!”

* * *

“Život je ono što prolazi dok mi radimo nešto drugo”, tako glasi grafit u blizinu poznatog restorana “Korčagin” kod Vukovog spomenika. Pratiš, gledaš, nerviraš se, od besomučne propagande na televizijama sa naci-frekvencijama do amaterskih video i audio zapisa ljudi koji se na terenu bore protiv falangi u tesnim policijskim majicama, istetoviranih strašila i čuvara lažnih kutija, raduješ se nikad većoj izlaznosti i pritom psuješ sve bojkote kad im nije bilo vreme i sve “objedinjene nastupe” kad se praktično ništa nije promenilo…

A na onom crvenom terenu Alkaraz spašava ništa četrdeset, dobija četvrti set, uživa čitav svet poput Dastina Hofmana u loži, dok mi u zemlji Srbiji navijamo za naše “diplomce” koji više od sedam meseci pokušavaju da nam objasne da je ovdašnji “kišni čovek” prošlost…

Na istu temu je pisao i moj kolega, drugar i prijatelj Vlada Litera, koji je u nedelju uveče u portugalskom gradu Faro, gde već duže vreme provodi dobar deo godine:

“Dok sam ja grozničavo jurio vesti o broju izašlih glasača, gledao snimke očiglednog okupatorskog nasilja, silovanja zdravog razuma, čitav jedan rat između dobra i zla, prepuna bašta kafane blenula je u veliki ekran i gledala važnu utakmicu koju su Portugalci sinoć igrali.

Iako sam bio odsutan i okupiran drugim stvarima, nisam mogao da ne primetim osmehe na licima ljudi, smeh, dobro raspoloženje i pune stolove raznovrsne hrane i bokala vina. Ljudi oko mene su živeli svoj život, bezbrižno, nazdravljali, pevali kad bi pao gol, aplaudirali, vrištali kod šansi, uzdisali kod velikih promašaja... Taj njihov svet je bio u tolikom disbalansu sa mojim svetom sinoć, da sam poĉeo da se osećam loše, uprkos toj dobroj energiji svud okolo. Ustao sam i otišao usred meča, usred napetosti, ispratilo me samo par začuđenih pogleda.

U stanu je bilo toplo, svi prozori su bili otvoreni, a ja sam seo i opet uzeo telefon da vidim šta se zbiva. Sa ulice se čula pesma i zvuk automobilskih sirena, Portugalci su dobili Špance u finalu, slavlje je bilo u toku, jasno je bilo šta se dešava. Iz Srbije su stizale porazne slike falsifikovanja života i veličanstvene borbe zdravog dela društva da se izbori za nešto što bi trebalo da se podrazumeva - za normalan život. Uništićemo zlo, znam, ali nam život prolazi mimo sveta!”

* * *

Značaj izbora u Kosjeriću i Zaječaru nije u tome što ih je okupator faktički izgubio. Odavno je jasno da je bagra u ogromnoj manjini. Oni imaju još ove zlikovce iz Ćacilenda i par desetina hiljada plaćenih bogalja, koje vucaraju od skupa do skupa. Ovi izbori verovatno neće biti ni završeni, ali ni poništeni, jer teško je verovati da će njihovi kriminalci, i oni u uniformi i oni bez nje, dozvoliti promenu rezultata koji su ostvarili “preokretom” na kome im bi zavideo i Alkaraz.

Značaj ovih izbora je u tome što je predsednik svega i svačega, zadnja pošta Ćacilend, jasno video da više ne može ni da pokrade glasanje kao nekad, da ga niko neće i da mu je kraj izvestan! A onda dolaze penali!