Piše Ivan Mrđen: Pitala me ćerka iz Melburna…

Tamo dole, dokon neki svet, subotom ide na konjske trke i večere sa prijateljima, vesti ne gledaju, a i da gledaju daleko je Srbija, mala je Srbija, beznačajna je Srbija… Plus naša Milena od svih društvenih mreža prati samo Linkedin, a tamo uvek ima pametnijih tema od “hronike najavljene šorke”, kako je sve što se preksinoć događalo after the party nazvao moj prijatelj Ivan Lalić, koji je sa suprugom Majom redovni učesnik svih protesta još od “godina raspleta”:

“Atmosfera je do tad bila potpuno pozorišna, znate profil divne publike na protestima. Kad ono, Maja primeti neke klince čudnih pogleda koji već imaju maske preko usta. Iako je i dalje je sve čisto, nema hejza, niti tuče na vidiku. Radoznala kakva je uvek vazda bila, Maja ih priupita - čemu maske, kad nema suzavca, momci? Golobradija se za tren zbuni, ali se ubrzo pribere. Nema još dima, ali će ga biti. Da budemo spremni…”

Dakle, hronika najavljene šorke! Koju je čak vremenski precizno predvideo predsednik svega i svačega i vrhovni komandant Ćacistana, kako je ono ruglo u centru Beograda nazvao Svetislav Basara. Počinje tad i tad, završava se tad i tad, sanitetska kola prolaze negde pri kraju druge četvrtine, suzavac nešto kasnije…

“Sve mi je jasno bilo u trenutku. ‘Ajmo kući, Majo, neću da učestvujem u ovoj farsi.’ I odosmo mi ćutke, zamišljeni i pomalo tužni. U međuvremenu odem na sajt Informera da proverim jesu li već graknuli na ‘blokadersko nasilje’, vidim da su bili ekstremno brzi i to je to. Set up, nema nikakve dileme”, objasnio je moj imenjak, koji se mnogo bolje razume u režiju i ume da prepozna nameštene predstave…

Nekako je ispalo da smo moja Mira i ja naseli na tu podvalu, pa smo više pričali o isceniranom nasilju nego o mnogo važnijim porukama još jednog vidovdanskog saborovanja. Što bi rekao moj prijatelj Svetislav Kostić, trebaće da se glave ohlade i strasti smire da bi se dala temeljnija ocena onoga što se zbivalo u subotu, ali neke činjenice moraju da se već sada istaknu i koliko toliko sačuvaju od naknadnih tumačenja…

Kako svih onih zluradih “pobednika”, tako i vazda razočaranih dramosera po društvenim mrežama…

“Prvo, dogodio se još jedan veličanstven skup. U Beogradu je na protest izašlo 140.000 ljudi, uprkos tome što ulazimo u osmi mesec studentsko/građanske pobune protiv ove vlasti, što opet nismo imali jasne poruke šta možemo da očekujemo od ovog skupa i što je vlast učinila apsolutno sve da ljude obeshrabri da na njemu učestvuju. Energije ima, veliki broj ljudi se jasno opredelio i svakako ima ozbiljnog razloga za zadovoljstvo”, napisao je Kostić.

I advokat Vladimir Terzić smatra da se na ovaj Vidovdan videlo da postoji ogromna energija za promene i da “on više ne može da pobedi ni na nameštenim izborima”, kako glasi grafit koji sam video na nekoliko mesta po gradu.

On, što se moglo i očekivati, nije izdržao, pa je morao da napravi neki oblik svog kontra-mitinga. Taj kontra-miting je osmišljen da isprovocira sukobe, da privuče građane ka Ćacilendu, da ih isprovocira i da postigne sukob sa policijom. I u tome je uspeo…

Sve te priče o nasilju, “državnom udaru”, “efikasnoj akciji policije”… služe da zabašure činjenicu da je na Vidovdan, trebalo da se zvanično osnuje i imenuje pokret koji je predsednik svega i svačega smislio da njime zameni već prilično ofucanu i ne baš popularnu Srpsku naprednu stranku. To se nije desilo, nema pokreta, odnosno sve i dalje ostaje u okvirima SNS. Čak ni socijalisti neće u njega. A sem jednog malog broja uglavnom opskurnih likova neće ni niko drugi.

Najmanje sam u stanju da ćerki odgovorim na onaj deo njenih pitanja koji počinje sa “šta dalje”…

Činjenica je da građanima niko nije rekao šta da rade posle protesta, iako se jasno naslućivala poruka da je 28. jun bio poslednji čin ove faze zajedničke borbe protiv naprednjačkog režima…

“Ako sada, pošto nemamo jasne planove ili zacrtane korake (sem neke verzije ‘neka cveta hiljadu cvetova’), osim da se spremamo za izbore, u stvari sebi dozvoljavamo jedan period predaha da promislimo kako da organizujemo novu fazu našeg zajedničkog rada na rušenju ovog nelegitimnog režima i ako studentski pokret shvata da tu borbu on ne može da vodi sam, već da mora da sarađuje i sa onima od kojih se olako ograđivao (čitaj političke partije i pokreti), e onda je ovo dosta smisaona poruka”, ocenio je već pomenuti Svetislav Kostić.

I dodao: “Ono što je ključno jesto poruka da se spremamo za izbore. To je od presudnog značaja i jedini ispravan korak. Kampanja mora da počne sad. Svako mora da radi na tome da doprinese pobedi nad ovim zlom koje nam upravlja životima, a ta pobeda treba da bude osvojena na izborima. Imamo nešto vremena da se dogovaramo oko nastupa, naših međusobnih odnosa, ali rad sa građanima, rad na razvoju infrastrukure, sve to ne sme da čeka. To može i mora odmah”!

Na taj način i dalje je na nekakavoj bucket list ostalo očekivanje da na ovaj Vidovdan “neće postojati ni leva, ni desna Srbija”, da će “postojati samo Ujedinjena Srbija koja se zajedno sa studentima bori protiv SNS okupatora”, kako je to priželjkivao već pomalo skrajnuti Savo Manojlović.

To se neće dogoditi sve dok, kako je to primetio Nikola Krstić, u zemlji Srbiji “imamo mahom nezainteresovano, pasivno i uzevano građanstvo, koje je dobrim delom već nakon nekoliko minuta tišine uspelo da se okrene i krene svojim putem”.

“Nemanja Rujević je svojevremeno napisao da se ovde i dalje buni mozgom, a ne stomakom. I na to vrhovni komandant Ćacistana sve vreme računa, zato i ne možemo da provalimo u kakvim smo govnima, jer nas on sve vreme finansijski bustuje i dozvoljava nam da živimo kao ostatak sveta u konzumerističkoj kulturi. Sve to deluje kao opijum, i sam sam deo toga, stoga jednostavno ne želimo da izgubimo i ovo malo komfora koje imamo”, napisao je Nikola, ali se bojim da će malo ko smoći hrabrosti da samom sebi to isto prizna.

Ima li, na kraju, ipak mesta optimizmu. Ivan Lalić kaže da njegova jučerašnja jutarnja melanholija nije poziv odustajanja, već naprotiv…

“Mi smo jasna većina, ljudi. Bilo nas je deset puta više nego njih. Dok se nije dogodilo ono što je on priželjkivao i zapravo organizovao. Ja ću nalaziti načine da se borim zaobilazeći Službine smicalice. I podržavaću i dalje studente. I sve dobre ljude ove zemlje na čelu sa vama, koji zajedno sa mnom pate pod čizmom ovog najpokvarenijeg režima u istoriji čovečanstva. I tako sve - do pobede, drugari. Kad god ona bude. Diskretni šarm Maratonske bitke, nema druge...”

Ove Lalićeve reči najbolje potvrđuje grafit sa jednog zida u mom komšiluku: “Džabe si doveo Jusejna Bolta, ovo je trka od 42,195 kilometara!”