“Srbija će se, razume se, odazvati pozivu na dijalog i učestvovaćemo u svakoj vrsti dijaloga. Želeli bismo da on bude konstruktivan, da razgovaramo o rešavanju problema”, javio se preksinoć predsednik svega ovoga iz Brisela, da pojasni ima li uopšte i gde je zapeo dijalog sa kosovskim Albancima. Pri čemu mu, of course, uopšte ne smeta posredstvo evropskih zvaničnika.

Za domaću upotrebu već je pre polaska na put obelodanio da će se u sredu 28. aprila „najverovatnije“ prisustvovati sastanku u okviru „dijaloga o izbornim uslovima vlasti i dela opozicije koji je protiv posredovanja Evropskog parlamenta“. Ako za Brisel i predstavnike Prištine pristaje bar načelno na „svaku vrstu dijaloga“ i „želi da doprinese njegovoj konstruktivnosti i rešavanju problema“, za ovdašnju opoziciju ima više nego selektivan pristup, i u pogledu vrste dijaloga i u pogledu njegovih učesnika.

Naglasivši da će se pojaviti tamo „gde nisu stranci šefovi“, navodno zbog čuvanja ugleda svoje predimenzionirane funkcije, predsednik svega ovoga je potvrdio da je u toku „pretkvalifikacioni postupak“ za sve što se u Srbiji naziva ili smatra opozicijom. To je ono kad u fudbalu u prvim kolima kvalifikacija za Ligu šampiona startuju šampioni Gibraltara, San Marina i ostalih Farskih ostrva sa idejom da stignu do Čelzija ili Barselone. Jedina je razlika što ovde favorizovani klub bira s kim će da igra među tim političkim patuljcima, dajući im navodni „patriotski“ značaj, neprestano izbegavajući da istrči na teren iole ozbiljnijim protivnicima.

Nisu se, s druge strane, preterano usrećili u početnim fazama dijaloga ni predstavnici tzv. „bojkot koalicije“, kojima je ovim birkanjem poželjne opozicije već prikačeno kako „očekuju da će ih neko drugi dovesti na vlast“. To je, treba to naglašavati, onaj deo opozicije koji je potpisao „Sporazum sa narodom“ i javno obećao da neće da izađe na izbore, koji je stekao određeni kredibilitet kad je to ispoštovao i odrekao se svega što nosi parlamentarni status.

Nije tajna da, ma kako im određivao zajednički imenilac, predsednik svega ovoga najviše želi da preko puta vidi stranke i ogranke koji su potpisali pomenuti sporazum a zatim prekršili obećanje da neće izaći na lanjske izbore. Neke je zbog toga, poput nesretne ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog nagradio, neke je poput „Brace“ iz „Kengura“ trajno eliminisao, a kojekakve četke, metle i ostala zvonca drži u podrumu odakle će ih, živi bili pa videli već sutra, pripuštati na svetlost dana pojedinačno ili u manjim grupama. Tek da ne bude okružen samo „korisnim idiotima sa desnice“, kako taj odeljak ovdašnjeg političkog kupleraja naziva kolega Zoran Panović.

Sve je to samo karikatura nekadašnjeg izbora za „omiljenog opozicionara“, od čuvene rečenice Slobodana Miloševića da je to duhovni i politički otac predsednika svega ovoga, da bi na kraju sa njim i njegovim radikalima morao da deli i izgubi vlast. A još je dalje od neuspelog pokušaja Borisa Tadića da podelom najjače opozicione stranke sačuva vlast, posle čega smo stigli u sve ovo. Zato su aktuelni međustranački pregovori, i sa strancima u sali a naročito bez njih, fingirani i namerno se ili odlažu ili obesmišljavaju.

Jedini pravi dijalog treba da bude između koalicije na vlasti i takozvane “bojkot opozicije”, koja je formirana na stavu o nelegalnim i neravnopravnim izbornim uslovima i na sve u svemu masovnoj odluci birača da tog 21. juna 2020. ostanu kod kuće. Samo se bojim da do takvog dijaloga uopšte neće doći bez ozbiljnijeg pritiska iz inostranstva, jer tu grupu opozicionih stranaka, kao što se pokazalo na početku ovog teksta, predsednik svega ovoga ne podnosi više i od svih predstavnika vlasti u Prištini sa kojima je do sada, ne svojom voljom, morao da pregovara.