Piše Ivan Mrđen: Evo ja ću da se žrtvujem

Objašnjavajući pod kojim uslovima bi se kandidovao na izborima u aprilu iduće godine, dodao je da će nakon promene vlasti biti potrebno ne samo umeti upravljati državom, već „upravljati u okolnostima u kojima će biti potrebno paralelno i saniranje ogromne štete koja će ostati iza ove vlasti“, uz napomenu „ukoliko bi se pojavio neko za koga bih procenio da to može, imao bi svu moju podršku“.A njegova podrška, ako sam dobro zapamtio, vredi čitavih 10,49 odsto glasova, koliko je u junu 2020. godine osvojio, sve sa Trifunovićem i Živkovićem, na lokalnim izborima u beogradskoj opštini Vračar. Gde je, realno gledano, pobedila tzv. bojkot koalicija, jer se na biračkim mestima pojavilo manje od 30 odsto Vračaraca. To, međutim, ne sprečava bivšeg predsednika Republike da sa visine sopstvene umišljenosti procenuje prilike u opoziciji, ovde ionako pamćenje ne doseže dalje od tri televizijska dnevnika.Pre nešto više od šest godina (27. januara 2015.) objavio sam komentar kako je dan ranije u polupunoj „šestici“ postariji sugrađanin uzvikivao „Živeo Slobodan Milošević“:„Desetak godina ranije verovatno bih opsovao i veseljaka sa čokanjčetom u ruci i onoga kome kliče, jer ne bih mogao ni da pomislim da će to bilo kad da bude simpatično većini zatečenih putnika. Kad smo počeli da propadamo i Brozova 'vunena vremena' izgledala su mnogo lepše i prihvatljivije, a sad se i 'Slobodanova era' polako seli u nostalgiju. To uopšte ne brine onoga ko sad baštini njihovu teoriju i praksu, jer zna da nikad, baš nikad nećemo pasti toliko nisko da bilo ko počne da skandira 'Živeo Boris Tadić'.“Toga je, izgleda, svestan i sam svoj lider za Vračarski park i tri ulice niže, ali logika „ako niko neće, evo ja ću da se žrtvujem“ još je veoma prisutna u glavama ovdašnjih političara svih boja i fela. Možda nam je pamćenje kratko, ali je zato selektivno, pa je tako ostala nezaboravna emisija koleginice Tatjane Vojtehovski, kad su Nenad Čanak i Milan St. Protić pričali kako je Velja Ilić svojevremeno govorio da će da se „žrtvuje za Srbiju“, tako što će da „nagna babu u Beloj kući“, što bi trebalo da „doprinese normalizaciji odnosa između Beograda i Vašingtona“.Anegdota datira iz vremena kad su njih trojica, plus moj prijatelj Vladan Batić (1949-2010) koji je takođe učestvovao u toj emisiji, bili opozicija neprikosnovenom gospodaru života i smrti Slobodanu Miloševiću, a godine i izgled tadašnje američke državne sekretarke je čine veselijom nego što zaista jeste. Time se zapravo otkriva nemoć neorganizovanih, razjedinjenih i sujetnih opozicionih lidera, kakvi su bili krajem devedesetih godina prošlog veka, zbog čega ni razne sumanute ideje nisu bile nezamislive.U Srbiji već godinama vidimo nemoć neorganizovanih, razjedinjenih i sujetnih opozicionih lidera, zbog čega ni razne sumanute ideje nisu nezamislive. Kao ova Tadićeva, na primer!