Danas ću ponovo otići na aerodrom „Nikola Tesla“, ovog puta da ispratim moju Miru i naše unuke Petra i Filipa, koji se posle dvomesečnog boravka u Srbiji vraćaju kući. U Dubai.

Sutra ćemo ispustiti vodu i sklopiti bazen u našem dvorištu, što se u našoj kući, ovde na Zvezdari, već godinama smatra poslednjim danom leta. Može, of course, da bude još lepog vremena, sve do miholjskog leta, ali kad se drastično smanji broj dečjih patika po stepeništu i počnu da pristižu prve fotografije kao dokaz da je počela nova školska godina – ne treba mi bolji dokaz da je nastupila jesen. A onda ni zima nije daleko…

Prvobitno napisah „zima našeg nezadovoljstva“, ali nekako mi se čini da smo sve dalje od toga da makar ponovimo zimu 2018/19, iako razloga za javno izražavanje neslaganja sa bulumentom na vlasti ima mnogo više nego tih nezaboravnih subota. Nisu tokom narednih meseci medijskim manipulacijama, zastrašivanjima i potkupljivanjima razbijeni i obesmišljeni građanski protesti, već je ubijena i sama ideja da se na taj način može nešto učiniti. Prvenstveno za sebe i svoju decu, ako već imamo tu nesreću da živimo u ružičastoj Srbiji.

„Šta se ti buniš, tebi je dobro, tebi su deca po belom svetu“, rekao mi je ovih dana komšija, od nedavno u penziji. I onda počeo da mi priča kako je minulo leto pokazalo da se u Srbiji „nikad bolje živi“: „Svi otišli na letovanje, kafići prepuni, festivali na sve strane, nikad više medalja na Olimpijadi, Nole pobedio u Vimbldonu, sad će da nam legne novih tri’est evra…“

Dobro poznata arija, koju je čitavog leta svirao predsednik svega ovoga. Uz sav trud da se predstavi kao neumorni mrav, na kraju je ispao samo cvrčak. Mravi su ovog leta dobijali otkaze po fabrikama za koje više nije bilo državnih subvencija, zaduživali se za par dana odmora i školske knjige, u neverici zagledali cene po prodavnicama i brinuli ko će pobediti u opskurnim rijalitijima. Ali, dok su oni takvi, crvčak uopšte ne mora da brine zbog predstojeće zime!