Na današnji dan pre tačno deset godina u Beogradu je preminuo jedan od najistaknutijih opozicionara u Srbiji tokom poslednje decenije prošlog veka, ministar pravde u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, doktor pravnih nauka Vladan Batić (1949-2010).

Na dan sahrane, u “Blicu” je objavljen je moj komentar: “Doktora Vladana Batića sam lično upoznao na jednom turniru u malom fudbalu na betonskom terenu Starog Difa. Ja sam branio za nedeljnik ‘Vreme’, a on za ‘Omladinu DHSS’, kako se zvanično zvala ta ekipa, sastavljena uglavnom od fudbalera obrenovačkog ‘Radničkog’. Vremenom smo se dosta zbližili, posebno kad sam uredio i pripremio za štampu dve njegove knjige (‘Dve Srbije’ 2007. i ‘Replika’ 2008. godine). Pre nego što ga je načela opaka bolest (rak grla), počeli smo da pripremamo i treću, pod radnim naslovom ‘Četvrta strana’, sa njegovim komentarima iz ‘Blica’ u poslednjih pet godina. Nisam siguran koliko će u Demohrišćanskoj stranci Srbije imati volje i poleta da se taj posao okonča, jer sam se još na onom turniru uverio da je, duhom i energijom, Vladan Batić bio njihov najmlađi član!”

Knjiga je objavljena 2011. godine, ali se tim poslom baš ne ponosim, jer je u većem delu tiraža odštampan neredigovan i neuređen tekst, sve sa slovnim greškama a bez potpisa za fotografije i neophodnih objašnjenja, što je brljotina štampara. To ne umanjuje činjenicu da je čitav posao organizovala Olgica Batić, Vladanova najstarija ćerka, jer je već tada bilo jasno da od DHSS, sve sa Branislavom Lečićem na čelu, neće ostati ni kamen na kamenu.

Pišem ovo podsećanje na mog prijatelja dok po režimskim medijima tutnji slavodobitno pokazivanje rezultata “najnovijeg istraživanja” popularnosti političara i njihovih stranaka, po kojima postoji samo jedna linija (a to je predsednik svega ovoga) i nekakve tačkice (svi ostali), što navodi na zaključak da je u međuvremenu sudbina Batićevih demohrišćana zadesila i sve ostale stranke i pokrete, nastale iz nekadašnje Demokratske opozicije Srbije.

Sva ta galama, međutim, ne može da sakrije činjenicu da i u naručenim istraživanjima naprednjaci sad imaju “samo” 41 odsto, jer deo kolača mora da se odvoji i za večite partnere vlasti (Socijalistička partija Srbije sa 6 odsto) odnosno poželjnu opoziciju (“Dosta je bilo” sa tri i Šešeljeve radikale i SPAS Aleksandra Šapića sa po dva odsto podrške birača).

Ne bih da se bavim “tačkicama” (navodno sa pojedinačnom podrškom ispod jedan odsto), pa ni predsednikovim podsmevanjem da ga je “sramota da iznosi takve brojeve”, jer to može da bude i podsvesno priznanje da ga je sramota šta sve radi svim akterima na političkoj sceni, a posebno najpoznatijim oponentima. Ali i strah od činjenice da je čak 44 odsto podrške, u celini gledano, ostalo “neraspoređeno”, da baš ne kažem pripalo u ovom trenutku razjedinjenoj i obezglavljenoj opoziciji.

Vašu pažnju, baš na današnji dan, želim da zadržim na tekstu dr Vladana Batića pod naslovom “Kao da je u Srbiji zavladala kolektivna amnezija” iz februara 2004. godine. Tad je formirana Vlada Vojislava Koštunice, što je nagovestilo tragične posledice saradnje tzv. “demokratskog bloka” sa Miloševićevim socijalistima:

“Formiranje Vlade sa listom ‘SPS-Slobodan Milošević’ (potpuno svejedno da li uz njeno učešće ili samo podršku) objašnjava se od strane onih koji zbog griže savesti i prevare birača osećaju potrebu da to uopšte obrazlažu, dvojakim razlozima.

S jedne strane ta ‘žrtva’ se čini zbog interesa Srbije i njenih građana, a s druge strane, sadašnja SPS je tobože reformisana ili u najnovijem žargonu vladoklepaca ‘pročišćena’ partija, do te mere čedna da podseća na red časnih sestara poput počivše Majke Tereze, na korak do beatifikacije.

Prva teza o intreresu države datira još iz doba boljševizma, iz vremena Staljina i Berije, koji su upravo pozivajući se na taj ineteres pobili milione nedužnih ljudi. Na ovim prostorima te svetle ideje sledio je Josip Broz streljanjem desetine hiljada neistomišljenika, pasjim grobljima, Golim otokom, konfiskacijama i slično. Naravno, u interesu države i naroda.

Njegovo veliko delo nastavio je Slobodan Milošević. ‘U interesu Srbije’ ubijeni su Ivan Stambolić i Slavko Ćuruvija, nedužni ljudi na Ibarskoj magistrali i hiljade drugih. U interesu naroda, Srbija je postala zemlja svežih humki i crnih barjaka, patnje i bola, bruke i sramote, bede i nemaštine.

Drugi deo lovačke price o navodnom ‘pročišćenju’ SPS je potcenjivanje građana Srbije. Prvo su prevareni a sada ih još prave ludim. Kao da u Srbiji zavladala kolektivna amnezija. Na nagradno pitanje ko je u rukovodstvu ili među poslanicima SPS novo lice, odgovor je – niko! Sve su to dugogodišnji verni sledbenici Slobodana Miloševića. Ili su možda Dačić, Vučelić, Baki Anđelković, Minić, Mrkonjić, Škundrić i kompanija redizajnirani klonovi nekadašnjih Miloševićevih saradnika sa istim prezimenima.

Za mene je potpuno razumljivo nalaženje zajedničkog jezika lidera tzv. ‘demokratskog bloka’ sa SPS-om. Od njih petorice, trojica su bili partijski sekretari. A na kraju, svaka ptica svome jatu leti.

Zato, gospodo, manite se petparačkih priča o višim ciljevima, nego brzo sedajte u fotelje, one su vaš jedini razlog. Zbog tog interesa, ušli biste vi u koaliciju i sa Pol Potom da je živ i sa Safdamom Huseinom da je na slobodi, a ne sa Slobodanom Miloševiće koji je u mrskom i ničim izazvanom Hagu.

Makijaveli se ponosi vama!”