Piše Ivan Mrđen: Da ostane makar Dunja

Njenu sliku već danima masovno lajkuju, šeruju i sve što se već radi po društvenim mrežama kad nam se nešto zaista dopadne, pa je i zbog toga čist bezobrazluk opaska predsednika svega ovoga “a gde vi tu vidite građane”, kad je u nedelju uveče pokušao da omalovaži sve učesnike protesta, izazvanih upravo njegovim neumerenim i neodmerenim nastupima.Naša deca rasejana po svetu nikad nisu ni bila neka preterana briga naprednjačke vlasti, a sigurno će biti još manje posle najsvežijih slika iz Pariza, Njujorka i još nekih svetskih metropola gde su poruke na srpskom bile još oštrije od onih zbog kojih sad hapse po Beogradu. Suviše je tamo pameti i već je dovoljno viđeno da bi njima mogla da se prodaje magla “da vratimo tatu iz Nemačke” i ostali “hokus pokus” hitovi sa ružičaste televizije.Ne bih, međutim, žurio ni sa zaključkom da bi bes, tugu i razočarenje gospođe M. i svih nevoljnika u sličnoj situaciji mogli da iskoriste oni koji će možda jednog dana dosetiti da proteste građana treba mnogo bolje osmisliti, organizovati i obezbediti.Krajem 1996. i početkom naredne godine, u onih “88 dana koji su svetu pokazali bolje lice Srbije”, na beogradskim ulicama sam gotovo svakodnevno, i u najvećoj masi, mogao da prepoznam moju koleginicu Draganu Vlahović iz “Nade” (1936-2008) po transparentu “Kad će moja deca da se vrate iz Kanade”.Bilo je te zime još mnogo sličnih poruka, jer se u to vreme još verovalo da je odlazak mladih i školovanih ljudi u inostranstvo samo privremen, da su za sve krivi sankcije, hiperinflacija i “ratovi u kojima nismo učestvovali”, te da će se, kad “pobedimo” i kad “dođu naši” većina njih vratiti u neku bolju, uređeniju i privlačniju Srbiju.Prošlog leta, kad se još kako tako “držala za vazduh” nada da je takva Srbija moguća, na protestnim okupljanjima subotom uveče na Terazijama sretao sam mnogo ljudi čija su deca, a sada već i unuci “na sigurnom”, ali više niko nije pominjao opciju njihovog povratka.Nešto zbog osećaja da nema šanse za neku novu “pobedu”, ali i gorkih iskustava iz perioda “kad su došli naši”, nekadašnje “privremeno utočište” pretvorilo se u “stalno boravište”!