7
"Nikad nisam verovala da ću ovako nešto doživeti. Neka ovo bude opomena svima, da se nikada više ovako nešto ne desi, i neka bude opomena za vas, šta sutra vama i vašem detetu može da se desi", tako svoju ispovest za naš portal počinje Jelena Milosavljević, majka jednog malog Radeta koji ima samo dve godine i sedam meseci, a već je iskusio svu bedu srpskog zdravstvenog sitema. Umesto porodične atmosfere i bogate trpeze, Jelena i Rade su Novu godinu dočekali u bolnici. Prošli su pakao i nemoć kroz zdravstvene ustanove od Vladičing Hana, preko Vranja do Surdulice.
Jelenina ispovest detaljno i hronološki prati sve kroz šta su prošli ona i njena porodica. Njenu priču, priču koja mora da se čuje, prenosimo vam u celosti:
Dakle da počnemo, hronologija jedne dečije i roditeljske traume.
20.12 – Treći dan otkako sam pozitivna na covid i prvi dan kako moje dete dobija temperaturu 38.5. Suprug, tada još uvek negativan, vodi ga kod pedijatra i dete do subote pije sirup augmentin. Dijagnoza: upaljeno grlo. Ne znamo da li je pozitivan jer „nije bitno da li je pozitivan, ne testiramo decu“.
26.12. Suprug se testira, pozitivan je.
29.12. Nakon tri dana zatišja i naizgled ozdravljenja, popodne dete dobija 38.8. Sa pedijatrije nas praktično vraćaju kući jer medicinska sestra više veruje digitalnom toplomeru koji je pokazao 36.6, nego detetu koje gori i koje je febrilno, što bi uočio i laik, a kamoli medicinski radnik.
Dolazimo kući, merimo mu temperaturu, 39.5. Zovem istu onu medicinsku sestru, koja mi je vratila dete kući, upućujem joj par reči brižljivo odabranih, vraćamo se na pedijatriju. Konstatuju da mu je grlo i dalje upaljeno. Stavljaju mu čepić l vraćaju nas kući. U 2h iza ponoći, dete ima temperaturu 40.2. Počev od tog momenta do 31.12. ujutru, dete bukvalno dižemo iz obamrlosti svaka 4 sata, dok menjamo kombinacije sirupa i čepića za snižavanje temperature, sve prateći instrukcije doktora sa pedijatrije, ili iz hitne – zavisi koje je doba dana/noći.
U sredu dobija prvu dozu antibiotika Pancef, u četvrtak 31.12. dete povraća odmah nakon date druge doze. Temperatura se konstantno vraća na 39-40 čim prođe kratko dejstvo sirupa protiv temperature.
Od 30. decembra uveče dete biva nemoćno da unese makar jedan gutljaj vode i mrvicu hrane.
31.12. Dan poniženja i pakla:
11h – Nakon 4 sata bezuspešnih pokušaja da nahranimo i napojimo dete, i temperature koja stalno raste do gornje granice izdržljivosti, kao i proliva i povraćanja koji su počeli učestano, spremamo stvari za bolnicu i idemo u Vladičin Han po uput za dečije odeljenje u Surdulici.
Na dečijem u Surdulici nas prima izuzetno ljubazna i profesionalna doktorka koja crpi mnogo informacija od mene o celom toku bolesti, gleda njegove laboratorijske analize koje sam joj predala, i obavlja detaljan pregled deteta. Zaključuje da dete (uveliko febrilno i dehidrirano, gotovo beživotno) ipak ima koronu, i piše izveštaj sa preporukom pedijatru u Vl.Hanu da dete uputi na pedijatriju u Vranju.
Dete, koje uveliko ima visoku temperaturu, stavljamo nazad u kola i idemo u Han po uput za Vranje. Tamo nam, u neverici zbog postupka u Surdulici (neupućivanja deteta direktno u Vranje), daju uput za Vranje.
Stižemo u Vranje, upućuju nas u dečiju covid ambulantu. Ulazimo u čekaonicu. Medicinska sestra ćaska sa poznanicom na ulazu (srele su se kad je ova prva izlazila do kola po neku kesu), a ja čekam sa omlitavelim, kao beživotnim, detetom koje patilo u mom krilu. Izlazi pacijent iz ordinacije, a medicinska sestra i dalje ćaska na ulaznim vratima ambulante i ne obraća pažnju na nas. U tom momentu već je oko 15h. Podižem dete i kucam na vrata ordinacije. Medicinska sestra besno prekida svoj „važni“ razgovor sa poznanicom i viče da ne ulazimo. Bes u meni počinje da raste, strpljenje je na izmaku pa gotovo da više ne vladam svojim postupcima i čekam samo još jedan pogrešan korak da se pretvorim u ludaču koja će dići celu bolnicu na noge.
Nakon 10 minuta medicinska sestra odlučuje da udostoji majku sa dvoipogodišnjim detetom (dok pozitivan suprug, sa istim osećanjima i besom) u nemogućnosti da uđe – čeka u kolima), i počinje da se dovikuje s nama iz ordinacije, dok smo i dalje u čekaonici. Na pitanje kada je dete rođeno i kako se zove, konstatuje da takvo dete ne postoji. „Postoji, gospodjo, upravo ga držim u krilu“. – „Ne, ja nemam takvo dete ovde. Odakle ste?“ I zatim čujem kritike na račun ovih iz Hana koji „po ko zna koji put šalju pacijente njima u Vranju“. Posle deset minuta nas poziva da uđemo.
Doktorka mu gleda grlo i zaključuje da „ovi nisu normalni, kakva korona, dete ima strašnu gnojavu anginu“. Govori kako će nas slati na ATD (za koji će se ispostaviti da je na drugom kraju grada) da ga svakako testiraju, pa da se vratimo kod nje. Ja je prekidam, pokazujem joj dete koje mi je klonulo u krilu i koje GORI i opominjem je da dete ima temperaturu 40, da je povraćalo više puta, da ima proliv; da nije unelo u sebe gutljaj tečnosti i zalogaj hrane od sinoć. U tom momentu, dete prekida naš razgovor i jedva uspeva da kaže „Mama ukakio sam se“. Nekontrolisani proliv dok je sedeo u mom krilu. Pitala sam:
– Da li će moje dete primiti infuziju?
– Svašta! Neće. Ovo je kovid bolnica. Ne mogu ja ovde da mu dam infuziju.
– U redu, onda Vas molim da napišete mi uput za dečije odeljenje ovde, primiće ga i tražiću njima infuziju.
– Pa, ne, Vi ne shvatate – neće ni oni da mu daju.
U tom momentu se pretvaram u onu malopre pomenutu ludaču koju više nije briga ni za šta i ni za koga osim samo sopstveno dete i oslobađam bes koji su svi oni, „medicinski“ radnici, gomilali u meni dva dana ranije.
– Slušajte vi mene, ja odavde ne idem dok moje dete ne primi infuziju. Ne znam da li vam delujem neozbiljno, ali odavde neću izaći dok mi ne kažete ko u Vranju može mom detetu da da infuziju.
– Niko. Nego ćeš kući, pomalo na špric.
– Je l’ Vi mene ne čujete šta vam pričam?! Dete od juče nije u stanju da bilo šta proguta, da li mislite da špric nije bio jedan od pokušaja?!
– Pa, ne znam, stvarno ne znam, hajde idite ga testirajte pa se vratite pa ćemo da vidimo, ne brinite prepisaću mu bocke.
Šalje nas u hladnu čekaonicu da mu izmerim temperaturu pre nego što krenemo. Sa suprugom koji stoji na vratima ambulante razmatram koga da zovemo, koga da alarmiramo, spominjemo i zaštitnika prava pacijenata, i novinare i advokate, sve čega se u tom momentu seti nemoćan čovek sa malim detetom koje umesto da bude odmah hospitalizovano, od 11h do 16h provodi vreme u kolima i po čekaonicama tri grada na jugu Srbije.
Vadimo toplomer – temperatura je 40.
Opet ga kao vreću prenosimo iz bolnice do kola i idemo na ATD. Ulazimo, čekaonica puna ali to me ne interesuje. Sestra koja mi nije ni dala priliku da izvadim uput, počinje da maše rukama i pita me šta ću ja ovde sama bez uputa. U tom momentu ruke nekontrolisano počinju da mi se tresu – nikad to u životu nisam doživela – prekidam je, govorim joj da smesta spusti ton i počinjem da vičem i sama na nju. Već je 16.30, u 11h smo krenuli od kuće, i ja sam bez hrane i vode od noći pre toga, kao i bez toaleta, sa klonulim detetom u rukama i više ne mogu da kontrolišem svoje postupke.
Ona tada pokušava da me smiri rečima „Evo sad ćete da uđete, smirite se ne brinite se, ne tresite se“, na šta joj ja odgovaram da se tresem jer sam BESNA. Ulazimo unutra, i na moje zaprepašćenje, ovako malom detetu rade antigenski test – onaj duboki bris iz nosa, koji su meni radili. Drže mu glavu i noge, on neutešno plače, a ja ga bezuspešno tešim. Zatim ga šalju na vađenje krvi gde ga odjednom, kao neki anđeli u belom u onim kombinezonima, okruzuju mladi ljudi koji za trenutak skidaju blato sa medicinskih radnika i njihovog stava, od kog mi se od samog jutra smučilo. Donose mu čokolade, sokove, ćevape, pričaju mu priče, ubeđuju ga da jede. Odbija sve. Dolazi sestra i obaveštava nas da je negativan. Krećemo nazad kod one doktorke iz covid ambulante.
Već je 17-17.30h, njemu je temperatura preko 40. Daju mu koktel injekciju, urbazon i diklofenak i pišu mi terapiju – 5 injekcija penicilina za pet dana. Pitam ih:
– Da li će sada ovde u Vranju da primi odmah jednu?
– Ne, ne, primajte (si) vi to u Hanu.
– Hoćete da mi kazete da ćete me opet terati da dete sa temperaturom 40 stavim nazad u kola u kojima smo od 11h jutros, i vodim u Han da primi injekciju, i gde niko ne može da mu da infuziju?! Zašto mi ne napišete uput za dečije odeljenje ovde?
– Pa znate, uh, nemojte, idite u Han – vi ste iz Hana.
> Dete plače, boli ga guza, i samo zbog toga odustajem od namere da krenem da bacam stolice po ordinaciji i pretim tužbom.
Vraćamo se u auto i nazad Han. U kolima dok mi dete spava u krilu i gori, zovem pedijatra u Hanu. Pitam je da li može dete da primi infuziju u Hanu. Upoznata je sa svime što se izdešavalo.
– Uh, pa ne znam….Ne može.
– A u hitnoj?
– Ne, nema šanse, neće oni da mu daju.
Spuštam slušalicu. Stižemo u Han, mere mu temperaturu 39.3. Saopštavaju mi da ne smeju da mu daju penicilin jer 1) temperatura je previsoka, 2) ništa nije jeo ni pio skoro 24h. Daju nam uput za Surdulicu, isto ono odeljenje gde su nas poslali u 12h tog jutra.
-18.30 dečije odeljenje u Surdulici, primaju nas. Čekamo doktora kog su pozvali. On stiže i sluša celu moju priču i krsti se. Na moju informaciju da ih iz Vranja psuju što šalju pacijente iz Hana kod njih, on kaže: „U pravu su“.
Lekar detaljno pregleda dete i kaže da je ono sigurno bilo pozitivno u zadnjih deset dana. Da ima i gnojavu anginu i da moramo da ostanemo jer će da kolabira ovako dehidriran.
Sve to vreme meni dete sedi u krilu kao beživotna krpena lutka. Svestan, ali odsutan potpuno.
Sestra obaveštava doktora da moraju da testiraju i mene i dete na koronu.
Iz mene izleti: „Molim?!“
Doktor kaže sestri: „Zašto da testiraš dete koje su testirali pre dva sata u Vranju i imamo izveštaj da je negativan na covid!? Zašto da testiraš majku, ona više nije pozitivna? Šta se radi ovde, ja ne znam. Bacate testove, maltretirate ženu i dete?!“
Sestra: Moramo tako, doktore. Znate da ne možemo da primimo nikoga bez testa.
Doktor i ja: Ali, testiran je pre dva sata!
Sestra: Moramo i ovde mi lično da ih testiramo.
Ja: I šta ako test pokaze da sam pozitivna?
Sestra: Nećete moći da ostanete, mora neko drugi da dodje i bude s detetom.
Ja: I suprug je pozitivan!! Nema ko drugi!
Sestra: Pa ne znam, plašim se da onda idete kući svi.
Prilazi nam, na moj užas i bes radi mi bris nosa, a zatim i njemu. On plače, ja bezuspešno pokušavam da ga umirim, i konačno, nakon 8h maltretiranja i užasa, kreću mi suze niz obraze.
Sestra se vraća posle pet minuta i obaveštava nas da sam negativna. I da je, naravno, i moje dete (opet) negativno.
Narednih deset minuta čučim na kolenima pored deteta koji vrišti, guši se u suzama i moli me da ga uzmem, dok mu traže vene i bodu ga ne bi li mu stavile braunilu i sve što treba za lekove i infuziju.
Hrabro moje dete, 4 sata je ležao na meni ćuteći dok je primao infuziju i ostale lekove koji su polako počeli da ga vraćaju iz obamrlosti,a ja sam se osećala kao da sam izdala sopstveno dete.
Jednostavno, nisam mogla da prihvatim činjenicu da nam se ovo dešava, da neki ljudi koji su položili Hipokratovu zakletvu, bez etike i empatije leče našu decu.
Danas smo po prvi put osetili užas, pakao, nemoć, jer se dete razbolelo u doba korone ali – ne od korone. Ne daj bože da vas zadesi neka druga bolest osim korone, jer negu nećete dobiti, lekare nećete naći.
Danas smo doživeli da dete, koje je u 11h primio prvi lekar znajući da već danima učestalo ima 40 temperaturu, da nije jelo i pilo, dakle takvo dete u 21.veku narednih sedam sati vozimo u kolima u tri grada; zatvaraju nam se vrata, odbijaju da ukazu hitnu pomoć, prebacuju nas iz jednog dvorišta u drugo.
Da li da spomenem medicinsku sestru iz covid ambulante, koja me nije udostojila ni pomoći da mi otvori vrata kad smo izlazili, već je nastavila da sedi za stolom pored vrata dok sam ja dete od 15 kila držala u naručju pokušavajući da otvorim vrata laktom? Ili njenu doktorku koja nije ni trepnula kada je čula dete koje je uspelo da smogne snage da kaže da se ukakio?
Doživeli smo da ga dva puta u roku od dva sata testiraju na covid, kao da ne veruju sami sebi, a ni prvom testu? Šta da je bio prvi put pozitivan a sada negativan, ili obrnuto? Da li bi mu radili i treći test, koji bi presudio?! Ko se ovde igra s nama?
Ušli smo u Novu godinu u bolničkoj sobi, bez tate i supruga, sami, a ovu suzu u detetovom oku nikome neću da oprostim.
U 03h se probudio i rekao mi kao iz vedra neba: „Mama, ja te mnogo volim. I tatu volim iznad oblaka, kao moju drugaricu Zariju „.
U 04h je trazio ćevap, sok i vodu.
Konačno je uspeo da jede i pije, i zaspao.
Ne znam koliko ćemo biti u ovom sobičku veličine kutije šibica, ali obećavam ti sine, da se ovako nešto nikada neće ponoviti.
Izvini sine. U moje, i u njihovo ime.
Rade se sada dobro oseća i, prema rečima njegove mame, lekar im je rekao da će možda danas kući, čim primi 4. dozu longacefa. Radetu i njegovoj mami želimo brz oporavak, a srpskom zdravstvu izlečenje – da se ovakve ispovesti više ne ponove.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
