0
Književnik i prevodilac Ivan Ivanji u kolumni za nedeljnik Vreme pisao je o Bregalničkoj ulici u kojoj je pre tri dana otvoren muzej i spomenik četničkom vođi i ratnom zločincu Dragoljubu Draži Mihailoviću.
Redakcija portala Nova.rs prenosi Ivanjijevu kolumnu iz Vremena u celosti:
„Poštovaocima saradnika okupatora odgovornog za ratne zločine Dragoljuba Mihailovića savetujem da pogledaju izvorne nemačke dokumente u kojima je zabeleženo šta je sve leopoga počinio za vreme okupacije, da ne bude da im nudim šta su komunjare o njemu pisale
Za Bregalničku me vezuju mnoge lepe uspomene, ali sada u njoj stoluje kip četničkog vođe Dragoljuba Draže Mihailovića. Da li ću biti u stanju da prođem tom ulicom, a da mi pogled ne padne na njegov lik i odvede mi misli na sve što znam o njemu?
Kao mladić sam učio da je Draža bio izdajnik naroda, saradnik okupatora, ali u zrelim i prezrelim godinama ja se odavno ne oslanjam na sećanje, ne odajem predrasudama, obraćam se dokumentima. A u slučaju „čiča Draže“ u prvom redu izvornim, nemačkim.
Profesor slavistike na univerzitetu u Gracu Jozef Matl je na početku Drugog svetskog rata bio mobilisan u nemačku vojsku i zbog svog odličnog znanja više jezika sa činom kapetana dodeljen obaveštajnoj jedinici vojske Abver čiji je komandant bio slavni admiral Kanaris.
Izveštajem pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. javlja da ga je dan pre toga u stanu na Dedinju posetio njemu od ranije poznati jugoslovenski kapetan Nenad Mitrović zajedno sa generalštabnim pukovnikom Branislavom Pantićem. Izneli su mu predlog Dragoljuba Mihailovića da svoje jedinice stavi na raspolaganje nemačkim trupama „u cilju razbijanja komunizma u Srbiji“. Na osnovu toga došlo je do sasatanka Draže sa nemačkim oficirima koje je predvodio Matl u selu Divci kod Valjeva 11. novembra 1941. U obližnjem selu Slovac četnici su Nemcima toga dana predali oko 350 zarobljenih partizana.
PROČITAJTE JOŠ:
Matl je svoje fascikle sa zabeleškama o saradnji sa četnicima deponovao u Zemaljskom arhivu u Gracu s nalogom da se otvori kada to bude zatražio „kvalifikovani ekspert“. Iako sam i ranije na to upozoravao, do danas se niko iz Srbije nije javio da proveri šta je to taj dobro obavešteni nemački špijun i oficir sve napisao, pa i o Dragoljubu Mihailoviću. Kad praviš mit od nekoga, bolje je ne čačkati po dokumentima, ko zna na šta možeš da naiđeš.
Austrijski profesor istorije Valter Manošek napisao je opširnu knjigu sa naslovom „Srbija očišćena od Jevreja“ u kojoj na osnovu velikog broja dokumenata analizira rat u Jugoslaviji 1941. i 1942. godine. Citiram sa 151. strane: „Prva mera Mihailovića posle poraza partizana bila je da legalizuje saradnju sa Nedićevim jedinicama, da odrede četnika stavi na raspolaganje za akcije protiv partizana. Otada Nedićeva vlada četnike i zvanično snadbeva novcem, hranom i odećom.“ U to doba, 10. oktobra 1941, nemački diplomata Feliks Bencler iz Beograda šalje depešu u Berlin: „Ne treba očekivati nikakve političke teškoće od strane Nedićeve kvislinške vlade. Ni od strane stanovništva ne očekuje se nikakav masovni protest. Nedić je najoštriji postupak protiv Jevreja nazvao jednim od svojih glavnih zadataka.“ Manošekovu knjigu je pod naslovom „Holokaust u Srbiji“ na našem jeziku objavila izdavačke kuće Draslar.
U toku leta 1941. postojala je saradnja između partizana i četnika, bilo je zajedničkih borbi protiv okupatora, Tito i Draža su se dva puta lično sastali, ali od jeseni te godine nije više bilo ni jedne akcije četnika protiv Nemaca, ali jeste brojnih učešća Dražine ravnogorske vojske u akcijama Nemaca i Italija protiv partizana.
Četnici su samostalno krenuli u akciju u Bosni i to protiv muslimanskog stanovništva. Ideolog četnika Stevan Moljević u Dražino ime je 20. decembra 1941. poslao instrukciju četničkom komandantu Pavlu Đurišiću: „Čistiti Sandžak od muslimanskog življa i Bosnu od muslimanskog i hrvatskog življa.“
„Čišćenje“ je u praksi sprovođeno paljenjem muslimanskih kuća, ubijanjem stanovništva, silovanjem žena, u daleko većem obimu ponoviće se 1943. godine. Ti masakri nisu imali nikakve veze sa borbama protiv partizana.
Draža Mihailović i njegovi savetnici možda lično nisu bili antisemiti, ali su u svojoj propagandi izjednačavali partizane sa Jevrejima, govorili da su „to najveći zlotvori koje vodi Jevrejština“. Na udaru je najčešće bio Moša Pijade, u propagandi je ponekad Tito proglašavan „zagrebačkim Čivutinom.“
Meni je nejasan drugi Dražin ideolog Dragiša Vasić, poznati književnik, član SANU, koji je kao advokat branio komuniste. Bio je prijatelj Miroslava Krleže koji mu je čak bio poklonio pisaću mašinu, a znamo da je Krleža bio Titov prijatelj još daleko pre nego što je postao generalni sekretar KPJ. Prijatelj mog prijatelja je… Ima još mnogo posla za naše istoričare. Zašto se taj čovek priklonio četnicima? Postojala je legenda da je on bio sovjetski agent u Dražinom štabu. Sam Vasić nije mogao da se izjasni jer su ga ustaše ubile pred kraj rata.
Imao sam prilike da poduže razgovram sa Slobodanom Penezićem Krcunom, ministrom unutrašnjih poslova, kasnije predsednikom Vlade Srbije. Ispričao je da su njemu četnici nekada bili ideal, naravno ne četnici koji su se nazvali „jugoslovenskom vojskom u otadžbini“ ili „Ravnogorskim pokretom“.
U toku ustanaka protiv Turaka borci, obično poznati kao hajduci u narodu, su se nazivali i četnicima. Ustanak protiv Turaka u Makedoniji vodili su četnici. Grupacija četnika pod komandom Koste Pećanca krajem 1916. se vratila u srce Srbije, učestvovala u Topličkom ustanku, jedinom otporu okupatoru, u ovom slučaju austro-ugarskim i bugarskim jedinicama u Prvom svetskom ratu.
U kraljevini Jugoslaviji Pećanac je predvodio četničku organizaciju, po sopstvenom izveštaju sa oko 1.000 sekcija i 500.000 članova. Kraljevska vlada nije bila oduševljena, ali je 1940. suočena sa ratom u Evropi pristala da se oformi šest četničkih bataljona koji su kao elitne jedinice dodeljeni svaki po jednoj armiji.
Krcun je mislio na četnike iz XIX veka, kada je govorio kome se divio.
Za to vreme, od 1935. do 1937, pukovnik Dragoljub Mihailović bio je vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj. Krcun je rekao da je sa Dražinog stanovišta najveća greška što je mislio kao političar, a ne kao vojnik, i zato nije uspeo da pridobije narod, nego ga je odbijao i terao u zagrljaj partizanima.
Ne kažem da je tako bilo, nego da je to pričao Krcun Penezić koji je kao načelnik Ozne „uhvatio Dražu“.
Statua Draže stoji na privatnom prostoru, ali je okrenuta javnosti, svaki prolaznik može da je vidi. Srpske i beogradske vlasti nisu pokušale to da spreče. Nisu sprečavali ni prikazivanje Ratka Mladića na beogradskim zidovima.
Ja sam se u Bregalničkoj ulici bio zaljubio u jednu balerinu, venčali smo se i preko pedeset godina živeli zajedno sve dok nas nije razdvojila smrt, nažalost njena. U njenoj garsonjeri igrao sam uzbudljive partije pokera, najčešće od ranih večernjih sati, pa sve do zore. Neće mene spomenik saradnika okupatora, a kamoli „spomen soba“ u njegovu čast, sprečavati da prolazim lepom, relativno kratkom Bregalničkom ulicom u kojoj se nalazi i rimokatolička crkva svetog Antuna Padovanskog sa najboljim orguljama u Beogradu.
Da mi sa gadi da prođem njome, bila bi to pobeda Draže i njegovih savremenih pristalica. Šta mi može glupi, srećom čak i u umetničkom smislu ružni spomenik, a za njegove današnje obožavaoce imam nemoćni, ali veoma prezrivi smešak.
BONUS VIDEO: Spomenik Draži Mihailoviću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
