“Moj sin je danas imao osam časova”: Šok koji je dočekao mamu Aleksandru prvog dana škole

Uzbuđen, euforičan, zadihan i čini mi se, pomalo umoran, moj sin T. (14), koji je od danas i zvanično srednjoškolac, počeo je da mi prepričava svoj prvi školski dan. U želji da mi odjednom sve ispriča, skače s teme na temu, a ja slabo stižem da pratim bilo šta, jer ne mogu da se opasuljim od toga, da su prvog dana imali osam časova. Ej, OSAM časova!I to baš “ovog 1. septembra”, kada bi sve trebalo da bude drugačije, bezbednije, sa svim onim uvedenim novinama osmišljenim da “stave decu u prvi plan” i umire nas roditelje.Kao prvo, mene nisu umirili, već uznemirili. Poslala sam dete u školu s nešto malo džeparca i bez doručka.

Od uzbuđenja, jutros nije mogao ništa da jede, a da bi me utešio, s vrata mi je rekao “Ma, vraćam se brzo. Samo će da nam daju raspored časova i da se malo upoznamo, to je to”.“Upoznavanje” je trajalo osam časova, i to “ful” osam časova. Mogli su, bar, da ih skrate na 30 minuta, ali nisu.Odmah je sve krenulo kao da se “ništa nije desilo” i kao da nam u obrazovanju cvetaju ruže.Kao i svaka brižna majka, odmah postavljam da se jede, pa ću kasnije da se da se iščuđavam i naizmenično krstim levom, pa desnom rukom.“Osam časova...osam časova, 1. septembar... osam časova...” bez glasa pričam sama sa sobom, dok vadim tanjire i trudim se da dođem k sebi.Moj sin trpa hranu u sebe, kao da nije jeo tri dana, (šta će, dete u razvoju, još i sportista od 180 cm).Između zalogaja, referiše svoj prvi dan.Sve je super, razredna dobra, u odeljenju ima jednu drugaricu iz osnovne i druga sa treninga, škola lepa i čista, profesori nasmejani, školski policajci prisutni... nabraja moj gimnazijalac.

“Bože, kakva idila”, mislim u sebi, ali ga ne prekidam i trudim se da potisnem svoj bes.Slušam i klimam glavom, ali, onih osam časova i dalje mi ne izlazi iz glave.Na svih osam časova, profesori pričali istoS nestrpljenjem čekam da čujem šta li su to 1. septembra radili na osam školskih časova.Ukratko, ništa!Svaki profesor se predstavio i rekao im da zapišu koji udžbenik treba da kupe. Formalnost, kao i svaka druga formalnost.A, sve to s udžbenicima, škole su lepo mogle da izbace na svojim sajtovma, pa da mi roditelji, vidimo koliko nam novca treba za knjige. Da se i pre početka nastave razletimo po gradu, da kalkulišemo između novih i polovnih udžbenika,da jurimo poznanike čija su deca već u školi i “kaparišemo” knjige.Ne, toga nema!

Tek sada treba da formiram spisak i idem u nabavku. A, znam samo ovih nekoliko knjiga, za predmete koje je moje dete imalo danas.Iz mog ugla, prvi “minus” za početak školske godine.Druga stvar. Svi profesori su deci pričali isto – obrazvanje je važno, moraju da se poštuju pravila u školi, da budu dobri drugari, da nema nasilja, da sve konflikte rešavaju razgovorom, da nasilje stvara nasilje, o sankcijama ukoliko ne poštuju pravila... i tako... sve neka opšta mesta.Ne krivim profesore. I njima je verovatno rečeno “evo vam 45 minuta, pa vidite kako ćete da ih iskoristite”.Naravno, ona varijanta da deca dve nedelje neće imati nikakva predavanja, već da će u školama biti reči o bezbednosti, “vrlinama i vrednostima”, u slučaju gimnazije u koju ide moje dete, pada u vodu.Kaže mi moj T. (14), da već od ponedeljka kreće predavanje gradiva, a da će od “one tamo nedelje”, imati i inicijalne testove.Ma, bravo, prosveto!Što se mene tiče, ne vidim da se bilo šta promenilo, iako je najavljivano “na sva zvona”, da će bezbednost i “vrline” biti u prvom planu.Šta je sve moglo danas da se radi u školi, a nije!Nas roditelje, naravno, niko ništa nije pitao. Dobili smo “servirani” početak školske godine, sa uvođenjem novog predmeta “Vrline i vrednosti kao životni kompas”, a da ne znamo šta će naša deca učiti na tom času.Da je mene neko pitao (a, nije) kako zamišljam prvi dan škole, imala bih svašta da predložim.Za početak, danas bih ukinula školsko zvono.Bilo bi dovoljno da su razredne starešine danas provele vreme sa svojim odeljenjem, bez obzira na to da li je sedmi razred osnovne, prvi srednje ili su stariji srednjoškolci.Pa, koliko ko želi i koliko se deca otvore.Danas su razredne starešine mogle da razgovaraju sa decom o svemu. Od toga kako su proveli letnji raspust, da li više vole more ili planinu, do toga koje igrice vole da igraju i imaju li lični rekord u igricama.Mogli su da ih pitaju, da li prate Mundobasket, koje sportove vole, da li nešto treniraju, da li su bili u bioskopu, šta su poslednje gledali?Mogli su tiho da puste i neku muziku (danas sva deca imaju internet na telefonima), da razgovaraju o muzičkim ukusima, da zapevaju neku pesmu, da zaigraju i kolo, ako treba. Što da ne? Možda neko dete ide na folklor, pa je svojim drugarima moglo da pokaže kako se igra.Tako se među decom grade veze i jačaju prijateljstva. Tako se upoznaju i međusobno poštuju različitosti i interesovanja jedni drugih.Razmišljam o još hiljadu drugih “moglo je”, ali džabe mi je da sad sve nabrajam.Ništa od toga u školama se danas nije desilo, jer nas roditelje, niko ništa nije ni pitao.Na nama je samo da kupimo knjige i na Savetu roditelja izglasamo koliko ćemo da platimo osiguranje i školski dinar.Što se mog novopečenog gimnazijalca tiče, znam samo da ću ja, od današnjeg petka, pa svakog narednog petka do kraja ove školske godine, morati da imam “ručak na gotovs”, jer će moj sin imati osam časova, na koje će odlaziti u 7.15, a kući dolaziti u 15.30.BONUS VIDEO: Zašto školski čast traje baš 45 minuta

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram