Blizanci heroji crvene zone - i za rođendan u skafanderu

Porodica Simić je posebno teško proživela 2020. godinu. Ova dva mlada momka iz Smedereva, posao u struci nisu mogli da pronađu, jer znamo na koji način se dolazi do posla u Srbiji. A onda odjednom, od dva bezbrižna momka, Miloš i Marko postaju zreli ljudi.Bili su vukovci u osnovnoj i srednjoj školi, a potom studirali strukovne studije za fizoterapeute. Diplomirali su sa desetkama pre roka. Na svoje prvo radno mesto u KBC ''dr Dragiša Mišović'', došli su nekoliko dana pre početka epidemije virusa korona.

Medicinski tehničari, bez iskustva, svakog dana pod punom opremom od koje, neretko, kući dolaze u ranama, pokazali su kako se bori za život. Hrabrost, enregija i odgovornost, nisu manjkali Milošu i Marku. Sudbinu i stanje pacijenata proživljavaju i preživljavaju sa empatijojm i snagom, i onda kada je nema. Jer pod skafanderom nema vode, ni sna, ni hrane, ni odlaska u toalet...Miloš i Marko svakog dana iz Smedereva putuju za Beograd automobilom, da bi se što manje izlagali virusu, s obzirom na to da su međugradske linije prebukirane. Nisu pristali ni na kakve kompromise, koji su u Srbiji postali svakodnevnica. Nisu pristali da sebe dovedu u situaciju poniženja zarad posla. Pristali su da rade kao tehničari, i na svojim mladim plećima iznesu ovu pošast sa kojom se susrećemo.

I dok maltene niko nije znao šta se zapravo dešava i kada nismo ni slutili da će nas zadesiti ovakva borba, ova dva mlada momka, bačena su u vatru. Praktično su oni ohrabrivali svoju porodicu, prijatelje i pacijente sa kojima su provodili vreme.Jedina reč koja može da opiše prethodnu godinu je - strah. Ali Miloš i Marko su se držali hrabro.Malo je ljudi koji imaju svest o tome. Nisu heroji ovi koji ne silaze sa TV ekrana i o kojima se na sva zvona priča. Heroji su svi oni mali obični ljudi, koji daju mnogo više od svog maksimuma. Blizanci Miloš i Marko su jedini od njih. Uspeli su da zadrže ljudskost i toplinu i pored svog tog straha, i pored toga što su i sami izloženi.Možda reč "heroji" zvuči izlizano, ali svi mi smo se umorili, a zamislite onda kako je tek njima.

Njihov trud i trud svih lekari koji neumorno rade, treba ceniti i poštovati, da ne bude uzalud. Jer, neke stvari se zaborave, i ponašamo se kao da se podrazumevaju, a zapravo se ništa više ne podrazumeva, i svuda su ljudi, ali čoveka je teško naći.Ono što se javnosti predstavlja i ono što se zaista dešava na terenu, nema baš mnogo veze. Lekari nisu ni malo rasterećeni. Svaki krevet je popunjen. Oslobodi se kada neko premine ili se, hvala bogu, oporavi. Ali to ne traje duže od pola sata, sat. A lekari su preumorni. Sve ovo predugo traje, teret je prevelik i ne zna se dokle ćemo ovako.Svi smo uplašeni, ali treba otići među obolele ljude, pomoći im, izboriti se sa njihovim i svojim osećnjima i rizkovati. Rizikovati svoj život i život svoje porodice. Marko i Miloš i pored svega, uspeli su da zadrže energiju i optimizam i to moramo da uradimo svi, jer na kraju, to je jedino što nam preostaje.U vremenu sunovrata vrednosti, ovi mladi ljudi su svetla tačka. Miloš i Marko i danas, na svoj 25. rođendan, nisu sa svojom porodicom i prijateljima. Ovi diskretni, tihi heroji iz senke, nastavljaju borbu za svaki udisaj pacijenta.Srećan rođendan momci i hvala vam!