"Sad malo ja, izgubila sam bila sve što je moglo da se izgubi, sada počinjem novi život. Konačno krećem onako kako ja želim", u ove reči staje pet godina novog života Helene Vuković. Njena priča je saga o uspešnoj potrazi i žudnji za sobom - naša junakinja rođena je 1973. godine kao M.V. Pohađala je Vojnu gimnaziju a nakon toga i Vojnu akademiju 1996. U profesionalnoj službi bila je do 2014. godine, kada je penzionisana sa činom majora, jer je objavila da ulazi u proces prilagođavanja pola rodnom identitetu. U nekom prethodnom životu ona je imala brak i četvoro dece, počela je neko potpuno novo iskustvo, kako nam sa ponosom kaže - prevagnula je sloboda.
„Pre tačno pet godina desio se formalni i fizički početak novog života, desila se operacija prilagođavanja pola svom rodu. Intervencija je bila dosta teška, trajala je pet i po sati. Operacija je bila kruna tranzicije koja je kod mene trajala dosta kratko. Počelo je u januaru 2015. a operacija je bila u maju 2016. u nekom rekordnom roku. Ja sam odmah rekla – meni se žuri, ja bih ostatak života što kvalitetnije da provedem. Kada se sve već srušilo kao kula od karata, visoka cena je plaćena, izgubila sam i brak i posao. Razvela sam se, penzionisana sam. Prevagnula je sloboda. Tranzicija je za mene bila oslobađajuća. Seća se svakog dela tranzicije – rastu ti grudi, boluckaju te, ulaziš u pubertet, ali u kontra smeru. Proređuju se dlake po telu, pa nestaju. Ja sam smarala sve drugarice oko sebe, jao vidi porasle su mi grudi – ponašala sam se kao tinejdžerka“, priseća se Helena u razgovoru za Nova.rs.
Seća se i ulaska u operacionu salu, dana kada se sve promenilo.
„Ja sam u salu bukvalno uletela, kao na plažu. Ne razmišljaš šta će biti posle, da li će da boli, ni da li ćeš moći da ustaješ, pa nošenje katetera. Ma, ništa me nije interesovalo, to je sve privremeno. Prvo čega se sećam posle operacije je da sam tražila telefon, da opalim selfi. Napisala sam ispod fotografije ‘Dobar dan, svete’. Anestezija je nastavila da radi, ponovo sam zaspala i prvo sledeće moje buđenje, htela sam da vidim da li su oni stvarno nešto tu uradili. Bilo je brdo zavoja dole i neko crevo koje izlazi iz kesice. Gotovo je, završeno je“, priča sa ushićenjem.
Ne može da zaboravi ni prvo tuširanje, prvi susret sa novom i, konačno, pravom sobom.
„Ja sam od tolikog uzbuđenja pala u nesvest. Samo sam uspela da zaustim, nije mi dobro“, jako iskustvo.
Oporavak je trajao mesec dana, pomogli su joj prijatelji iz organizacije Egal.
„Počinješ da živiš neki svoj san, život je krenuo dalje. Našla sam stalno zaposlenje, našla sam novu devojku, zajedno smo prešle u Novi Sad da živimo. Četiri godine smo zajedno, sada mi je to verenica, čekamo zakon, pa da sklopimo to istopolno partnerstvo“, želi da zaokruži svoj novi život.
Onaj stari život, porodica i sve što je ostavila za sobom – bolna tema.
„Moraš da naučiš da živiš sa posledicama svojih odluka. Bolje ovako, nego da sam ja ostala polu-luda. To su neke stvari koje bole. Osećam se bolje i kvalitetnije, pa mogu i više sebe da dam njima u nekoj budućnosti“, priča otac četvoro dece.
Njena priča bila je pokretačka i revolucionarna za sredinu kao što je Srbija.
„To je bio početak transrevolucije u Srbiji. Ne bi to odjeknulo tako da sam bila krojačica ili apotekarka, ipak sam ja bila oficir vojske i to viši čin. To je dobilo neku drugu konotaciju. Pomogli su mediji koji su približili javnosti celu priču, dali joj ljudski momenat. Kako je priča više stizala do javnosti, pozitivni komentari su uzeli primat nad nagativnim. To je postao realan i opipljiv slučaj, nije više bila samo neka imaginarna priča. Uspeli smo da izboksujemo izmene i dopune Zakona o matičnim knjigama – sada izmene pola mogu da se upišu u matične knjige“, kaže Helena.
Osvrnula se i na Predlog zakona o istopolnim zajednicama, čije usvajanje je u ovom trenutku neizvesno, a moglo bi da promeni živote te populacuje
„Te zajednice u Srbiji već postoje, neće sada niko to da nam pokloni, da postojimo. Ne mora da se menja Ustav i da se to zove brak. Dajte, uredite nam naš život. Moja partnerka i ja želimo da kupimo stan. Dozvolite nam to, a ovde je izgleda samo jednoj osobi u državi to dozvoljeno. Ako moja partnerka i ja poželimo dete, šta će biti ako se nešto desi onoj koja je rodila to dete? Da ga uzme hraniteljska porodica, a druga žena koja ga je odgajila neće moći da bude sa njiim u kontaktu?“, zaključuje Helena.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare