Od prvog septembra do danas, sa 15 umrlih u jednom danu "popeli" smo se na čak 47. Crni izveštaji o ljudima, koji su zbog posledica koronavirusa izgubili život, a ovog meseca ih je oko 900.
Međutim, ove mračne brojke koje nezaustavljivo rastu čini se više nikog ne dotiču, niti plaše. Srbija dnevno gubi skoro pa čitav jedan autobus ljudi, a na javnim mestima, u prodavnicama, restoranima, gradskom prevozu, maske su pale, niko ih više ne nosi, pribijamo se jedni uz druge dok čekamo u redovima, gužvama, srdačno se grlimo kad se pozdravljamo, a prema vakcini raste skepticizam. Građani su prihvatili da žive s virusom, ali da ne poštuju mere i ne vakcinišu se, jer na to ih niko ne primorava, a kaznena politika u našoj zemlji, naravno, ne postoji.
Dok god predsednik države odbija da nosi masku, poruka je jasna: ne moramo ništa, osim da umremo.
“Situacija je više nego ozbiljna, ali iz perspektive prosečnog građanina, predugo traje. Ponašanje ljudi se promenilo, iz više razloga, nije to samo jedan aspekt. S jedne strane, normalno je da se ljudi adaptiraju na situaciju, koliko god ona bila teška, posebno kad dugo traje. Adaptacija je ujedno i rad na smanjivanju stresa. Ljudi se po prirodi stvari navikavaju i to je uobičajeno, naročito kad nisu u mogućnosti da menjaju okolnosti. Međutim, drugi aspekt ove priče je da se kaznena politika ne sprovodi, ni disciplinovano, ni organizovano, ni dosledno. Letos sam bila na Malti i videla kako sve može da funkcioniše, kad postoje pravila i kazne. Tamo ljudi iz čitavog sveta poštuju mere. Nemoguće je ući u autobus ili prodavnicu bez maske i to niko ne dovodi u pitanje. Niti se o polemiše šta ko misli o maskama ili vakcinama. Ljude kažanjavaju i zakon se dosledno sprovodi i važi za sve podjednako. Ipak, u Srbiji je glavni problem što zakone opstruiraju oni koji ih propisuju“ objašnjava za Nova.rs psiholog Radmila Grujičić.
Državni vrh je ravnodušan prema zaraženima, punim bolnicama, umrlima, pa je onda, u skladu s tim, i narod uglavnom ravnodušan.
„Predsednik države ne nosi masku, a on je prvi u obavezi da poštuje sve mere, ma šta o njima mislio. Građani se ugledaju na one koji ih predvode. Međutim on, kao ni ljudi oko njega, ne poštuje zakone, i to se naravno prelilo na celu zemlju, jer je jasno da nema nikakvih sankcija. Po prirodi stvari, kad se nešto ne sankcioniše, onda se ljudi ponašaju kako hoće, ali u ovom slučaju posledice mogu biti fatalne, a često i jesu. Ni u drugim zemljama se ljudi možda više ne obaziru na zaražene i umrle kao na početku pandemije, ali poštuju mere i vakcinišu se. Ako živite u sredini gde se prihvataju i poštuju pravila, onda će svi po automatizmu to i oponašati. Kod nas zakone niko nikad nije ozbiljno shvatao, jer ih krše oni koji ih propisuju, a sad je zbog toga nastao haos” naglašava naša sagovornica.
Ne znam da li je ideja, pita se Grujičić, da steknemo kolektivni imunitet, da se masovno zaražavamo, po takozvanom švedskom modelu?
„Moramo shvatiti da Švedska ima drugačije bolnice i zdravstvo od nas i da Šveđani nikad nisu prilazili blizu jedni drugima, a mi se lepimo jedni za druge u redovima… Ljudi deluju ravnodušno, a zapravo je sve do discipline, da smo drugačija nacija, ne bismo imali ovu sliku kao sad. U Srbiji je problem što se sve više njih vodi poluinformacijama. Živimo demokratiju koja dovodi do apsurda, jer svako ima pravo da kaže šta misli i svačije mišljenje je podjednako važno. I onda je problem kad se pojave antivakseri, naročito među lekarima, jer govore pogrešne stvari, a glasniji su od svih nas, pa se dalje čuju“.
PROČITAJTE JOŠ:
Građani jesu delom postali ravnodušni, smatra socijalni psiholog Dragan Popadić, ali to je zato što misle da je opasnost prošla, da je najgori deo završen, a brojke pokazuju suprotno.
“Nigde na svetu ljudi ne mogu sami da odlučuju o svom ponašanju, kad se dešava neka globalna katastrofa. Uvek se pitaju koliko je zaista stuacija ozbiljna i onda gledaju kako reaguje okruženje, čak i kad ljudi oko njih umiru u velikom broju. Međutim najviše se gleda država, vlast, kako se oni ponašaju, a s njima i društvo u celini. Kod nas se vrlo uporno i glasno govorilo o ozbiljnosti situacije u prvom, drugom talasu, ali toga više nema. Nadležni ne insistiraju na ozbiljnim merama, kazne se ne sprovode, nema nikakve kontrole, a ljudi u bolnicama umiru. Ranije su nas opsedali informacijama i sednicama Kriznog štaba, koji sada ne zaseda ili je nevidljiv. U prvom talasu broj zaraženih bio je zanemarljiv u odnosu na ovo sad, ali su se ljudi tada plašili da bilo šta dodirnu, nosili rukavice, maske, bežali jedni od drugih. Na ozbiljnost situacije ukazivalo je društvo i javnost, sad više nema upozorenja, a sva pravila su pro forme. Ako biste na ulici nekoga pitali koje su važeće mere, mnogi ne bi znali da vam odgovore“ kaže Popadić.
Poseban problem su mladi ljudi, iz njihove perspektive gledano, opasnosti nema, niti je ikad bilo.
„Od početka pandemije se stalno isticalo to da je ovo bolest starih, da oni oboljevaju i umiru, pa su i bili zaključani jedno vreme. Dok su sredovečni i mladi ljudi ohrabrivani da nastave sa životom, da ovo nije ništa ozbiljno po njih. Dakle, sa stanovišta mladih, rizik je minoran i oni ne poštuju apsolutno ništa, a sad je sve više mlađih generacija po bolnicama. Ozbiljan problem je vakcinacija. Ti mladi ljudi ne slušaju nikog osim sebe, pa kad im jedan lekar kaže vakcinišite se, a onda drugi na televiziji ističe da vakcina izaziva sterilitet i razne posledice, naravno, odabraće da se ne vakcinišu. Ne zato što slušaju antivaksere, već što neće da rizikuju, da se upuštaju u bilo šta. Niko ne misli o tome da će možda zaraziti nekoga pored sebe, ko je star ili ima druga oboljenja, pa može umreti“, objašnjava Popadić.
Država sad ima druge prioritete, a među njima nema ni virusa, ni vakcina.
„Brojke rastu, gubimo živote, a naša vlast se bavi izborima, prepucavanjima. Nema nikakvih sastanaka, ni saopštavanja, kao da je sve prošlo. Rutinski povremeno ponavljaju neka upozorenja, na koja više niko ne obraća pažnju. Kad kažu „antivakseri šire razne priče“, to je tačno, ali veći problem su profesori s Medicinskog fakulteta, koji pričaju isto to, i ne misle na napaćene kolege po bolnicama, niti na njihove pacijente“, zaključuje Popadić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare