I lekar i muzičar: Ispovest borca iz crvene zone

U njegovom životu sada je apsolutno sve posvećeno medicini i najmanje osam sati dugim smenama u skafanderu.

Podrobno nam je opisao kako izgleda jedan njegov iscrpljujući radni dan.

"Radim isključivo noću. Preko naših grupa se i pre dolaska na posao obaveštavamo o tome kako su pacijenti, kakvo je njihovo stanje, da li je kod nekog došlo do pogoršanja. Kada dođem na posao sledi presvlačenje i ulazak u skafander. Ful oprema koja je neophodna za rad u kovid bolnici i kada se u to obučmo, praktično nema izlaska. To je to. Ulazimo u crvenu zonu, tu me dočekuju kolege iz prethodne smene, oni nam referišu šta se dešavalo i objasne nam stanje pacijenata. Ja radim u intenzivnoj jedinici sa najtežim pacijentima, sa najtežim kliničkim slikama. Obilazimo ih i kontrolišemo saturacije (nivo kiseonika u krvi) koje često padaju, ponekad i na minutnom nivou. Ima više modaliteta lečenja - da li su na visokom protoku kiseonika, da li su na običnom kiseoniku, da li su intubirani. Ima i dosta pacijenata sa pridruženim bolestima - visok pritisak, nizak pritizak, kravrenje. Sve morate u hodu da rešavate. Dešava se mnogo stvari tokom jedne smene, dešavaju se i smrtni ishodi. Borba traje celu noć. I sestre celu noć bdiju nad pacijentima. Kada dođe jutro i vreme je za kraj smene, često se desi da se baš u tom trenutku stanje nekog pacijenta pogorša, pa ostanem na poslu i duže nego što treba. Ne mogu da kažem meni je posao gotov - ostajem dok ne zbrinem pacijenta. Nakon toga ja refereišem sve informacije kolegama i odlazim kući da se odmorim", i tako već skoro godinu dana.

Jamal nam objašnjava da je pandemija u isti koš stavila sve specijaliste, morali su ponovo da uče i da usvajaju mnoga nova znanja.

 "Svi smo morali da se prilagodimo lečenju ove bolesti kojom bi, po logici stvari, trebalo da se bave infektolozi ili anesteziolozi, međutim sada su mobilisani praktično lekari svih specijalnosti. To je krenulo pre nekih 10 meseci kada smo svi morali da uđemo u tu priču i da se edukujemo, jer to je palo kao sa neba. Mi nismo ništa znali o ovoj bolesti. Morali smo da učimo nove mehanizme u medicini, nove protokole, morali smo da učimo i prateći naše pacijente", opisuje nam suočavanje sa nepoznatim.

Nedostatak kadra dobro je poznat problem u srpskom zdravstevnom sistemu, korona ga je samomo ogolela i dovela do ivice izdržljivosti.

"Nema mnogo lekara, to je problem. Uspevamo nekako da sve to izdržimo. Na početku je bilo: Ovo neće dugo trajati, hajde da se izborimo sa tim. Međutim, kako je vreme odmicalo videli smo da ovo ne prestaje. Mi u bolnici možemo da vidimo po broju pacijenta, po broju prijema i otpusta kako stoje stvari. Naučili smo lekciju i sada više ne govoimo ovo će trajati dva-tri meseca, sada samo radimo svoj posao. Umorni smo, iscrpljeni smo, ali smo i svesni da u međuvremenu moramo da nastavimo da radimo", iskren je Jamal.

Priznaje nam i da su on i  njegove kolege ponekad i ljuti zbog nedovoljnog boja vakcinisanih i zbog nepoštovanja mera.

 "Svaki put kada vidimo neke prizore i neko ponašanje, mi smo svesni - jao, opet će da krene pogoršanje", to su muke koje priređujemo zdravstvenim radnicima.

Zanimalo nas je i kakvo je trenutno stanje u KBC "Dr Dragiša Mišović" - njegovoj drugoj kući.

"I dalje smo puni, sa nekom malom naznakom da će to možda da se smiri. Svako to trenutno smirivanje ne znači puno. Mi opet možemo da da očekujemo priliv pacijenata zato što se mere uglavnom ne poštuju i ljudi ih ne smatraju striktnim, već samo preporukama, Preporuka obično znači ne. To je problem", dokučio je ovaj mladi lekar i naš mentalitet.

Naš sagovornik smatra da bi među lekarima odziv za vakcinaciju trebalo da bude 100 posto. Podržao bi obaveznu vakcinaciju zdravstvenih radnika.

"Izgubili smo mnoge sjajne lekare i velike profesore. To su ljudi koji su stvarno bili požrtvovani i radili posao punim srcem, bez ikakve rezerve. Ti  ljudi su stavrno heroji. Nadam se da se toviše neće dešavati",  to su gubici koji dodatno pogađaju već narušeni zdravstveni sistem.

Ipak, i posle godinu dana ima onih koji sumnjaju, koji misle da je korona izmišljotina. Naš sagovornik na njih ne bi trošio reči, samo bi ih doveo u crvenu zonu.

"Ne bih im ništa rekao, samo bih voleo da imam tu mogućnost da sve te ljude koji ne veruju provedem kroz intenzivnu jedinicu. Dovoljno je desetak minuta da vide te ljde koji se bore za vazduh, da vide pacijente sa maskama i tubusima", direktan je naš sagovornik.

Zanimalo nas je i šta Jamal želi prvo da učini kada se pandemija konačno završi.

"Priželjkujem neki odmor gde ću biti sam, da ćutim i da gledam u zelenilo, more, šta god, samo da rasteretim mozak - to je prvo što ću da uradim. Onda ću se vratiti svom osnovnom poslu, a to je gastroenterologija. Ljudi koji se ne bave svojim poslom na neki način malo zarđaju. To je ono što svi lekari priželjkuju - hirurg da operiše, ja da se bavim svojim endoskopijama, da lečimo ljude koji imaju druga oboljenja osim korone. Muzika je drugi deo moje ličnosti. Nadam se da će se vratiti snimanja i svirke, jedva čekam", to su te želje i prizori iz nekog normalnog života i svi ih sa nestrpljenjem isčekujemo.

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram