Dnevnik lekarke iz kovid bolnice: Ovo je pakao

Gorica Đokić je i redsednica Glavnog odbora Sindikata lekara i farmaceuta Srbije. U svojoj ispovesti, ona nam opisuje sve napore kojima su izloženi ona i njene kolege dok u nedostatku valjanih pravilnika i efikasne organizacije idu od jedne do druge kovid bolnice: „Zar nisu mogli da pošalju nekog mlađeg?"- zabrinuto smo dočekani u Batajnici. Pomislih da uprkos insistiranju Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, država još uvek nije (a verovatno i neće), napravila Pravilnik za upućivanje zdravstvenih radnika u covid jedinice. To bi prema našem predlogu precizno definisalo i učinilo jednakim za sve u Srbiji, način upućivanja i dužinu smena u crvenoj zoni. Po našem predlogu, ne bi smele biti duže od 6h a zamena kadrova bi morala biti na svakih 2 nedelje, radi očuvanja života i zdravlja zdravstvenih radnika. U razgovoru sa kolegama saznajem da se neki lekari čim završe turnus od najčešće mesec dana u Batajnici, od strane svojih ustanova odmah upućuju u druge covid bolnice na rad, čime se, verujem, stiče utisak zamene kadra u covid jedinicama, a suštinski se upućuju isti lekari. Ulazim u zgradu. Red za preuzimanje lične zaštitne opreme veoma dug. Zdravstveni radnici koji dolaze da spasavaju tuđe živote se presvlače u hodnicima i krcatim svlačionicama. ormarića ima ali većina ih nema. Zdravstveni radnici se žale jedni drugima dok se velikom brzinom presvlače da ne bi zakasnili u smenu. Ima nas iz svih delova Srbije. Upoznajem i medicinske sestre upućene iz Kosovske Mitrovice. Rečenica koja se najčešće čuje je: „Ovo je pakao“.Zdravstveni radnici ne staju. Sto gde medicinske sestre i tehničari spremaju obimnu terapiju za svakog pacijenta je u hodniku. Postoje dve stolice. Nema kolica za razvoženje terapije već sestre i tehničari svaki put za svakog pacijenta i svaku terapiju moraju da izlaze i ulaze, što sve vreme rade trčećim korakom jer drugačije ne mogu sve da stignu. A to je, naravno, samo ako se ništa vanredno ne dešava, a dešava se stalno. 

Od prvog sekunda hitna intervencija. Pacijentkinja koja je danima bila dobro se naglo pogoršava, nažalost, tipično za ovu opaku bolest. Procenat kiseonika u krvi naglo pada. Dežuram sa koleginicom koja je tu oko 3 nedelje, mlada, sposobna. Silazi ekipa specijalizanata anesteziologije, zahtevaju High flow aparat za pacijentkinju. Mi ga nemamo jer su svi zauzeti. Koleginica trči na drugo udaljenije odeljenje jer ni susedno nema slobodan aparat. Ja ostajem sa pacijentkinjom. Sestre trčeći donose terapiju. Na to drugom odeljenju joj kažu, svi su nam aparati zauzeti, uzmi onaj iz hodnika, on ne radi. Koleginica trčeći gura aparat hodnikom do našeg odeljenja moleći se da proradi. Priključujemo pacijentkinju na aparat, koji odjednom, počinje da radi. Koleginicina molitva je uslišena. Pacijentkinja se stabilizuje. Mi za trenutak odahnusmo. Dođosmo u lekarsku sobu 2x2m bez prozora sa jednim kompjuterom, koja se deli sa kolegama sa susednog odeljenja koji takođe imaju jedan kompjuter, da unesemo u elektronsku istoriju bolesti šta smo sve uradili.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram