Deda mi je umirao, a ekipi Hitne pomoći Obrenovac bilo je potrebno pola sata da stignu do naše kuće u selu Barič i da ga prevezu u dom zdravlja. Nisu mu dali kiseonik, jer su smatrali da nije potrebno zato što je bio živ i svestan kad su došli po njega, a kada je u ustanovi umro, u izveštaju su naveli da je smrt nastupila u kući, odnosno da su zatekli leš, što je laž. Zbog ovakvog odnosa prema pacijentu i našoj porodici, tužićemo ih, u suzama za Nova.rs priča Aleksandra Stančić, čiji je deda Tomislav Spasić (74), preminuo prošlog vikenda u noći između subote i nedelje.
„Ukoliko ćutimo, u ovoj zemlji nikada se ništa neće promeniti, stvari mogu biti samo još gore“, naglašava Aleksandra, koja se zbog revolta prema sistemu u Srbiji, pre pet godina odselila u inostranstvo.
U noći između subote i nedelje, njenom dedi je pozlilo, a njena majka odmah je pozvala Hitnu pomoć u Obrenovcu.
“Stigli su posle 30 minuta, a naša kuća udaljena je od doma zdravlja samo šest i po kilometara, što je 10 minuta vožnje običnim kolima, a hitnim bi trebalo da stižu duplo brže. Iako su došli posle pola sata od poziva, nisu imali čak ni kiseonik da mu daju, a on je tada počeo da se guši. Imao je srčani udar, a lekari nisu imali nikakve lekove za njega. Ništa mu nisu dali. Došli su kod pacijenta sa infarktom totalno nespremni”, kaže Aleksandra.
Bezuspešno su, njena majka i baka, pokušavale da dozovu u međuvremenu nekoga od komšija, ali nigde nikoga nije bilo ko ima automobil da ga preveze kod lekara.
Pročitajte još:
„U selu ne živi mnogo ljudi i nemaju svi auto. Nikoga nisu mogle da dozovu u pomoć. On je ustao u jednom trenutku, obukao se sam i bio spreman da sačeka lekare, a onda se srušio, ali oči su mu bile otvorene i disao je. Kasnije se osvestio i Hitna je stigla. Mi laici znamo, da je kod srčanog udara svaki sekund bitan, a oni su došli posle 30 minuta. Čak i moja tetka koja živi na drugom kraju sela, stigla je pre njih. Kada je ekipa ušla u kuću, deda je bio svestan, ali je već tada počeo da se guši. Majka je vikala ‚dajte mu kiseonik‘, ali doktorka koja je bila na čelu ekipe je odgurnula i odbrusila: ‚Nećeš ti meni da govoriš šta ćemo da mu damo!‘. Konstatovali su da je živ, čak su i naglasili da diše“, priča Aleksandra.
Dedu su odvezli u DZ Obrenovac, gde je narednih pola sata reanimiran.
„Rekli su nam da nisu uspeli da ga spasu i da je preminuo. Živog su ga odveli u dom zdravlja, a u lekarskom izveštaju, koji smo dobili, piše da je umro u kući i da su po dolasku zatekli leš, što je najveća laž, i posle svih ovih propusta najniži udarac. Uostalom transkript poziva će pokazati da smo zvali u 2 i 20, a Hitna je stigla tek u tri, dok na umrlici piše da je preminuo u 3 i 25 posle ponoći“, kaže Aleksandra i najavljuje tužbu protiv Hitne pomoći u Obrenovcu.
Ona i njena neutešna majka i baka, veruju da bi deda Tomislav i danas bio živ da je Hitna pomoć došla na vreme.
„Ne možemo to sa sigurnošću da tvrdimo, naravno, ali šanse bi bile mnogo veće da su stigli za nekoliko minuta od poziva. Od tog dana neprestano mislim o tome koliko je samo ljudi do sada izgubilo život jer je Hitna kasnila i nisu uradili sve što je u njihovoj moći jer prosto nisu želeli ili nisu bili opremljeni. Svakome od nas će pre ili kasnije zatrebati Hitna pomoć, ali u ovoj državi nemamo ni vozila za tu ustanovu, ni dovoljno lekara, sestara, tehničara, čak ni vozača, nemamo ništa i zato ovako umiremo, bez nade za spas. U ovakvoj Srbiji više nema života, svi smo žrtve ovog javašluka od sistema“, plačnim glasom kaže Aleksandra.
Podsetimo, o katastrofalnom stanju u Hitnoj pomoći Obrenovac pisali smo na našem portalu u januaru ove godine. Tada je jedan od vozača za Nova.rs ispričao da rade u smenama od po 12 sati i da iz centra Obrenovca i okolnih sela, do najbliže bolnice u Beogradu prolaze kroz najveće gužve, koje ni rotacije često ne mogu da “razbiju”. Rekli su da primaju platu nižu od minimalca, koja ne prelazi 37.000 dinara mesečno, zbog čega ih je sve manje, pa vozilima nema ko da upravlja.
„Kad većina kolega ode u penziju, a mlađi neće ovde da se zapošljavaju i da rade za ovu bedu, pacijente će nam prevoziti ‘majstori’ sa Šri Lanke. Svakoga dana idem sam na teren, doktor i tehničar su u ekipi samo kad su gušenja, saobraćajke, upucavanja, ali ako je recimo prelom kuka, ili neki sličan slučaj, idem sam. Moram da nosim pacijenta iz kuće u vozilo, što nije moj posao, jer ne znam kako da im priđem, mogao bih nekoga slučajno da povredim. U brojnim situacijama sam kao vozač držao balon dok rade reanimaciju i radio poslove medicinskih radnika, jer njih nema dovoljno i uglavnom nisu prisutni, ostaju u domu zdravlja jer i tamo ima mnogo posla. Takođe, od Obrenovca vozimo oko 30 kilometara u jednom pravcu u sve bolnice u Beogradu, na VMA, u Klinički na Urgentni, u dečije bolnice, na Banjicu, Dedinje. Dešava se da u noćnoj smeni imamo šest puta vožnju za Beograd i do 10 terena unutar opštine, za šta je potrebno mnogo više vozača i vozila nego što mi imamo”, ispričao je tada naš sagovornik iz Hitne, a od januara do danas, situacija je po svemu sudeći ista ili još gora.
O stanju i uslovima rada u Hitnoj pomoći Obrenovac, kao i o razlozima zbog kojih je ekipa stigla tek posle pola sata od poziva, a zatim upisala netačan podatak u izveštaju o smrti, pokušali smo da saznamo i od nadležnih u ovoj ustanovi, međutim na naše pozive i mejlove nisu odgovorili do zaključenja ovog teksta.
***
BONUS VIDEO: Hitna pomoć plate
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare