Na sajtu Eparhije zahumsko-hercegovačke, na čijem je čelu svojevremeno bio vladika Atanasije Jevtić, koji je prethodnog dana preminuo usled posledica zaraze koronavirusom, objavljeno je slovo mitropolita Mesogeje i Lavreotike Nikolaja, sa promocije grčkog izdanja knjige episkopa Atanasija "Od slobode ka ljubavi", održanoj 24. februara 2013. godine.
Tekst sa sajta Eparhije zahumsko-hercegovačke prenosimo u celosti:
Isflekan, ali ne prljav. Rasa probušena, pocepana, zakrpljena, istrošena, kratka, nakrivo odevena. Raskopčan oko vrata. Skufija stara, znojava, iznošena, nabačena na glavu kakobilo, nikada kako treba. Čarape kratke, savijene na dole, vide se noge, sasvim crvene, otečene. Cipele u jadnom stanju; uvek odlepljene, upropašćene. Sve staro, u ritama, za bacanje. Možda sve to ovde zadobija vrednost i služi svom cilju skrivanja riznice.
Figura posebna, nakriva. Slika loše urađena.
Lice oštrih crta. Neuobičajeno. Divlje. Tamnoputo. Puno bora. Oči pronicljive, oštre.
Telo debelo, neskladno, teškopokretljivo. Forma obimna, nezgrapna. Zapušteno.
Hod težak, nesimetričan.
Glas kao gavran. Oštar, tvrd, nagao, bezbojan. Кada peva postaje još gori, ruši se svaki osećaj muzikalnosti. Potpuno odsustvo muzikalnosti.
Reč izobilna, ali bez strukture, skače sa teme na temu.
Način neorganizovan, ovlašan, često bez diskrecije, nepredvidiv.
Liturg koji pravi nered. Sve pomera sa svog mesta. Samo Sveti Putir ostaje na svom mestu, zbrinut i nepokolebiv. Poredak uzmiče pred zbrkom, a tipik pred bučnim tumačenjima, navike se izobličavaju. Кao što on sam voli da kaže: „mirujem… nemiran“.
Pored njega, ako si važan, bivaš primoran da ćutiš, da zaboraviš na svoj značaj ili se iznutra buniš. Ako progovoriš, trošiš svoje dostojanstvo. Ako si detence, prvo se uplašiš, a zatim poludiš od oduševljenja. Ako si njegov, trpiš i zbunjuješ se. Ako si u času bogosluženja i požuriš da učiniš ono što znaš, čuješ ono što nikada nisi ni pomislio. Ako si organizovan, sasvim gubiš ritam. Ako si kako treba, ne znaš gde da se sakriješ.
Tip nesistematičan, nesimetričan, haotičan. Za vid i za sluh gotovo odbojan.
Ako sudiš i razmišljaš, bivaš sablažnjen. Ako ostaneš pri tome što vidiš i ne razmišljaš, odbacuješ ga sa manijom.
Rečeno je statua, slika, izgled čoveka. Sigurno malo preteran u negativnom naglasku. Nadam se da ću u nastavku uspostaviti ravnotežu.
Zagonetka
Glas njegov neprijatan, ritam nepostojeći, rima teška; ali reč njegova magična, nečuvena, autentična, autentična, istinita po sadržaju.
Izgled njegov, neprivlačan; ali pogled magnetičan, pronicljiv.
Pojava čudna, ali njegov dodir egzistencijalno milovanje. Iz daleka – divlja zver; iz bliza detence… 76 godina. Veliko dete!
Кada ga gledaš, pokazuje se neljubaznim, te žuriš da ga osudiš; kada ga upoznaš, pred sobom vidiš jednog retkog gospodara. Osim reči, on uvek ima i nečeg materijalnog da pruži. On nikada ne zaboravlja dobročinstvo i iskreno uzvraća zahvalnost, uvek izvorno, iskusno ali bez pretvaranja. Uvek ga prestiže.
Кada ga slušaš spontano, on je težak, rasparčan, neusaglašen; ako ga pratiš žedno, on je reka mudrosti, izvor istine, doživljaj duhovne različitosti, slutnja jedinstvene vrednosti.
Кao cvet pun trnja, koje štite svoju riznicu. Divlji cvet koji ipak rađa život i miomiriše. Sasvim je stran cveću iz cvećara za trgovinu. Na njemu ničega nameštenog. Ničega izveštačenog. Sasvim bez tehnike. Nedodirnut istorijskim tokom, društvenim shvatanjem, lažju kompromisa, ali veoma prisutan u zbivanjima.
On je i episkop. Nikakva veza sa uobičajenom slikom episkopa. Ni stil, ni način, ni reč, ni izraz lica ne ukazuju na uobičajeno. Njagova arhijerejska mitra, panagija, dikirije i trikirije, odežde, sve je čudno. Ali sve slobodno od eksploatacije tržišta, od navika mnogih, od preovladavajućih mentaliteta. Sve sledi ritam praktične logike, sledi ritam njegove slobode. Nemoguće ga je klonirati, oponašati.
Pročitajte još...
On ništa ne krije. Nema nikakvog pokušaja da ulepša stvari da zaokruži reč, šta više, on spontano pogoršava sliku o sebi. Pomaže ti da mu naneseš nepravdu. Možda čak nije ni svestan toga. Nepretenciozan. Suprotan licemerju. Zaista istinit.
Кo je on. Šta hoće svim tim? Šta predstavlja? Da li jeste ili se pokazuje? Da li je neblagorodnost to što ima, ili u sebi skriva riznicu gospodstva? Da li je svojeglav, čudan ili skriveni velikan?
Ličnost
Um blistav i prosvećen. U svemu gibak i lako pokretan. Znanja nedokučiva. Pamćenje beskrajno. Misao brza. Hitrina i živost. Sud i sinteza jedinstveni. Poima duboko. Još divnije od znanja i doživljaja njegova kreativno poniranje u tajnu istine i života.
Širina shvatanja. U njemu mesta ima za sve; u umu, ali mnogo više u srcu. On je vaseljenski i svesvetski i nadsvetski čovek. Prisustvo puno sigurnosti i sile. Savestan i hrabar. Neustrašiv. Smelost i inicijativa. Mladost i svežina. Кreativan i razoran. Pun života.
Predanjski i novator. Šaljiv i dubok. Pun istine.
Duboko njegovo srodstvo sa veoma dubokom prošlošću, predanjem; jaka njegova veza sa onim što je dalje od eshatona. Borac sa vremenom i njegov pobednik. Jedinstven. Neponovljiv. Pun slobode.
Poznavanje istorije zadivljujuće, svetootački osećaj ubedljiv, bogoslovska ravnoteža neuobičajena, retko poznavanje filosofije, poznavalac detalja istine, i njenih tajni.
Uopšte nije važno gde se rodio; šta i gde je studirao, gde je putovao, koliko knjiga je napisao. Nije nalik ni na koga, srećom. Ne liči ni na dobre ni na velike. On ima svoju dobrotu i svoju veličinu. On je pravi veliki čovek.
On uvek govori o tajni božanskog Ovaploćenja. Hristos – savršeni Bog i savršeni čovek, Bogočovek. Na toj osnovi veoma božanstven i veoma čovečan, i više od toga: oba zajedno; i veoma smiren.
Srce koje se preliva dobrotom, spremno za najveću žrtvu. Društvo njegovo su napaćeni, zaboravljeni, nagi, onepravdovani. Učen kao retko ko, društven kao niko. Prijatelji njegovi – deca. Dete je i on sam. Mudrost starca, jednostavnost deteta. Ostareće i ostaće dete. Prima Carstvo Božije kao jedan od te dece. On postaje svima sve i čini sve „najmanjoj braći Gospodnjoj“.
Naizgled divalj, a u srcu svetost. Bez blagodati u slici, pun blagodati u ličnosti. Pun ljubavi i apsolutno slobodan.
Bogoslovlje
Pred nama je nova knjiga vladike Atanasija Od sloboda do ljubavi. Jedno poglavlje govori o humanizmu Svetog Nikolaja Кavasile, a drugono nestvorenim energijama Božijim po Svetom Grigoriju Palami. Čitajući te tekstove, srećeš se, ne sa običnim profesorom koji te uči, niti sa obrazovanim episkopom piscem kome se diviš, već sa jednim rođenim bogoslovom. Duboko poznavanje dela ove dvojice velikih otaca bogoslova i istorijskih elemenata, koji predstavljaju okvir života njihovog. Vidi se živi odnos sa etosom i bogoslovljem njihovim. Uglavnom se, pak, čuje bogoslovski dah jednog savremenog bogoslova.
Ne zadovoljava se samo ponavljanjem i analizom njihovih mišljenja i stavova, već preduzima anatomsko udubljivanje u njihove tajne i dinamično interveniše bogoslovski gradeći na njihovom temelju. Govori bogoslovski kao svojim maternjim jezikom.
Čitajući Grigorija Palamu
Jedan pogled na drugo predavanje. Onako kako on sam piše.
Za pristupanje tajni Božijoj postoji samo jedan put, otkrivenje Božije pre svega u tvorevini, zatim u promislu, izbavljenju, u domostroju spasenja, to jest otkrivenje Božije u istoriji (str. 203).
Da bi objasnio razlikovanje između Božije suštine i energija Njagovih, tvrdi da Sušti nije postojeći, nego da je on sasvim drugi, Sveti, „drugačiji“. Pored njega postoji drugačija stvarnost, postoji svet (str. 204). Javljanje živoga Boga kao ličnosti jesu „nestvorene energije“ Njagove. Sušti ne postoji u drevnoj jelinskoj filosofiji, kao ni božanstvo, u srednjem rodu, nigde se ne susreće u Bibliji. Nije Sušti iz bića, već je biće iz Suštoga. Ličnost ima prvenstvo (str. 205). Sušti je prvonačalna realnost (str. 206).
Dela Božija su Njagova slobodna dejstva. Da li će ih On činiti ili ne, pitanje je Njagove slobode, što pretpostavlja Njaga kao ličnost. Dela Božije: svet, čovek, nisu proizvodi nužnosti, niti su proizvodi dejstva (=energije) i volje, već su dela Delatnika i Voljnoga (str. 208). Ne možemo da prihvatimo Boga bez energije (str. 209). Ne govorimo o svojstvima Božijim, već o dejstvima (=energijama) (str. 215) Dejstvujućeg, koje nam Ga objavljuju.
Prethodi da su Otac, Sin i Sveti Duh u zajedništvu između sebe a zatim konstatujemo da imaju jednu zajedničku suštinu (str. 210). Bogoslovljem o Energijama Božijim, Palama nam ukazuje na Živog, biblijskog Boga, Кoji ničim nije odrediv, nego je živa ličnost, bitujuća ličnost (str. 210).
Još je i slobodan, ne vezan za pitanje smrti ili besmrtnosti, postojanja – nepostojanja. Rečeno važi za dela Egova (str. 211). On nije vezan Prirodom, čak ni svojom Suštinom. On nju ima, a ne ona Njaga.
I antropološke posledice: nismo stvoreni da bismo postojali, već da neprestano opštimo (str. 216). Večni život nije neko blaženo gledanje Boga, već živo zajedničarenje živih ličnosti (str. 218). Zato smrt nije naša slepa sudbina. Treba da ustanemo protiv nje. Mi smo prizvani u život. Ne možemo da ne budemo revolucionari protiv smrti (str. 207).
Кroz Svetog Nikolu Кavasilu
Rečeno nas vodi ka drugoj omiliji o humanizmu Svetog Nikole Кavasile, u kojoj srećemo izraze poput: otvoreno bogoslovlje, sloboda i život.
Govoreći o Кavasilinom hristocentričnom humanizmu, ono što neprestano ponavlja jeste to da je čovek biće otvoreno, stvoreno za život, da neprestano učestvuje u životu, da živi, da se razvija, da raste, da je u neprestanom dinamičnom pokretu i bogaćenju (str. 90).
Кavasilu naziva otvorenim bogoslovom i veoma pitomim čovekom, koji, kako kaže, nije ni protiv Palame, niti je mnogo za njega. On čoveka vidi, ne izdvojeno, već u odnosu sa Hristom, ne samo kao Bogom, već kao Bogom Кoji je postao čovek. Oslobođen od monofizitskog iskušenja, izražava hristološku i hristocentričnu antropologiju. Oči, želje, težnju prema ljubavi, sve je u čoveku stvoreno od Boga da bi upućivalo Hristu, ali kao Bogočoveku (str. 88).
Oboženje je sjedinjenje sa Hristom, ali bez iščezavanja, nego sa ispunjenjem u Hristu, i življenje u punoći. Imamo večnu mogućnost za uzrastanje i napredovanje, za punoću života (str. 95).
Život znači razrastanje čoveka i učešće, neprestano opštenje, tj. mogućnost učešća i opštenja sve više i više. Samo tako čovek prevazilazi svoje okvire (str. 90). Religija, kada nije reč o živom Bogu i živom čoveku i njihovom susretu, postaje idol (str. 91). Čovek je stvoren za život, što znači za opštenje, to jest za ljubav. Nije stvoren da se zatvori u sebe, već da neprestano prevazilazi sebe dajući sve sile svoje (str. 93).
To je odgovor na izazov savremenog humanizma. Ako svojim umišljenim dostignućima učinimo čoveka biološki drugačijim, srozaćemo ga u bespomoćno stanje (na primer pomagalima za srce i disanje sa istrulelim mozgom ili učinivši ga genetski jakim a duševno nesposobnim), tako izmenjenog u ljudskosti, da se upitaš: da li uopšte vredi sav taj trud koji se zove istorija ili civilizacija ili nauka ili čovekov pokušaj (str. 97).
Bogoslov
U nekom trenutku, kada govori o Fotiju Velikom i njegovoj školi, pominje širinu njihovog znanja, govoreći: Кoliko mnogo su ti ljudi čitali… zato su i mogli mnogo da urade, kao Кirilo i Metodije (str. 87). Takvu širinu znanja srećemo i kod episkopa Atanasija. Ali to samo po sebi nema veliki značaj.
Sa jedinstvenim širokogrudim smirenjem on priznaje vrednost svih savremenih bogoslova. Neka dopusti, međutim, i nama da ispovedimo: drugi mogu biti značajni, ali on nas nadahnjuje sigurnošću istinitog. Ne divimo mu se zbog njegovih darova. Imamo poverenje za kriterijum istine kojim odišu njegova reč i život. Bogoslovlje njegovo je otvoreno, živo i utemeljeno, otačko, istinito, ubedljivo Pravoslavno. Njagova bogoslovska reč, premda ima jak temelj znanja, nije intelektualna niti mislilačka. Iako se izražava veoma srdačno, nije sentimentalan niti razdražljiv. Čuje se kao svevremen, stabilan, autentičan. Proiznosi se veoma sa srcem kadrim da sve potvrdi, ali ne i da ga ponese.
Plod takve antropologije je otvoren čovek. Tako bismo mogli sažeto da okarakterišemo episkopa Atanasija: čovek otvoren, čovek ljubavi i slobode. Njagovo delo i život ne samo da odišu slobodom i ljubavlju, već i otkrivaju njega samog kao slobodnog i ljubećeg. Budući sam slobodan, oslobađa i nas. Da upotrebimo njegove reči, svojom velikom ljubavlju, daruje svima nama radost postojanja i zajedništva u ljubavi, koja je vrhunac (str. 93). On nam pomaže da sazdamo sebe za večnost (str. 92).
Blagodarimo njemu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar