Gagi Jovanović: Mislim da ću samo pevati kad se sve ovo završi

Na pitanje da li mu nedostaje scena odgovara odrično.

"Umorio sam se bio, i mnogo je to, to je vojska prava, u 19h, sat vremena pred predstavu ti dođeš kao vojnik koji je tu na svom redovnom zadatku, koji je spreman da sve svoje kapacitete tu priloži za dobrobit umetnosti. Jako je to teško, to je bilo mnogo godina, petnaestak, možda i celih dvadeset da možda svako veče igram predstavu", kaže Jovanović za N1.

Ističe da mu se sve promenilo od trenutka koji možemo povezati sa "našim prelaskom iz socijalizma u kapitalizam".

"Pozorište je postalo tako neka poslovna stvar, a ja ne doživljavam pozorište, niti bilo koju pravu umetnost kao poslovnu stvar. Kontakt sa publikom, to je neka neverovatna veza, to su ti trenuci kad letimo zajedno, kad uživamo u tom svetu mašte i iluzija", kaže.

Smatra da je "novac zlo".

"Novac je najveća religija na svetu, to što pričaju ljudi da veruju u ovog ili onog boga, to je za publiku, inače svi najviše veruju u novac, novac je Bog, ja ga i ne želim u blizini, prosto doživljavam ga kao zlo", kaže.

Najavio je, prvi put javno, da misli da će kad se sve ovo završi želeti da peva.

"To mi je nešto, voleo bih da pevam godinu dana, kao kad sam tamo pravio neko pozorište, pa su me samo sklonili, onda sam umesto tog besa ja napravio grupu Džiberi i pevao godinu dana, e tako nešto bi mi bilo lepo, mislim da ću samo pevati kad se sve ovo završi. Tako bi trebalo da komuniciramo - pevajući", kaže Jovanović.

Kako kaže, ne može bez sporta.

"Meni je sport jako važna stvar, mislim da je to jedino mesto na kom ljudi treba da se takmiče u nekoj veštini, to bi bilo idealno, da samo tu ratujemo", kaže.

Ističe da su i muzika i gluma deo tog velikog umetničkog balona.

"Neodvojivo je i igra i muzika su sastavi deo ove dramske umetnosti kojom sam se ja bavio. Muzika je možda prva došla, ja sam zapravo u vojsci, prvo sam nadrljao, bio sam pešadinac, onda sam bio pevač u Domu JNA. Muzika nekako najviše dopire do ljudskog srca i osećanja i emocija, muzika je nešto neodvojivo meni, isto kao i sport, poezija je tako bila, uklopila se, to je isto nešto što sam voleo, uklopila se sa tom muzikom, pa je dosta toga što sam pisao završilo kao pesma muzička. Valjda kao i svi normalni ljudi, bez muzike se ne može živeti", kaže.

O periodu Kuguarsa i nastanku pesme "Ružo rumena"

Govoreći o periodu Kuguarsa, kaže da je od početka verovao da to može da bude nešto novo i drugačije.

"Ta priča je onako vrlo bajkovita i zapravo sve je to bilo rađeno za predstavu, sva ta muzika iz te predstave je primenjena muzika, tu su songovi. Međutim, to je izašlo iz okvira pozorišta, postalo nešto što ljudi vole da pevaju i da slušaju. U tekstu postoji da su Kuguarsi postali belosvetski poznati, ali to je bilo iz te dečačke mašte, ali dogodilo se da smo eto svirali sa Boni M, sa Bluz Bradersima, na ptvaranju Džez festivala u Beogradu, tako neke priče iz predstave su počele da se ostvaruju. To je bilo mnogo lepo i eto tad se pevalo i valjda ćemo pevati opet", kaže on.

Ispričao je i priču o nastanku pesme "Ružo rumena", koja se često može čuti i na studentskim protestima.

"Ja sam u jednom trenutku izmislio da kao u sklopu moje akvije Tenorom protiv terora, da kao mi pevamo i da će oni od pesme da pobegnu, pobeći će, samo još treba da pevamo i više", kaže.

Pesmu je napisao, kaže, sa kolegom sa klase, a posvećena je njegovoj današnjoj supruzi Branki.

"Ona je bila treća godina, ja sam bio prva, nismo se baš viđali svaki dan, dešavalo se da je nema po nedelju dana, to je onako mladalačka jedna emocija i zato je ta pesma i tako jednostavna, u suštini je uvek sve u jednostavnosti. Ja sam zemunski gilipter bio, uličar, u mladosti nisi to mogao da izbegneš, išao sam ja i na sport, trenirao, ali to je bilo takvo okruženje, ti si bio usmeren na ulicu, zakone ulice. Branka je imala veliku sreću stvarno, njeni roditelji su predivni i imala je puno ljubavi, ona je tu ljubav nesebično poklanjala i ona je prosto osoba, dete ljubavi što se kaže, ja baš nisam imao takvu životnu priču iz detinjstva, tako da sam se ja tu malo zakačio za taj poslednji vagon, mislim da je ona umnogome fomirala moju ličnost", kaže on.

Nedavno je postao i deda, a kaže da je to najlepša uloga u njegovom životu.

"To je nešto neobjašnjivo, to kakva je to ljubav tek, ja sam mislio da sam sve najveće već doživeo, međutim, ovo ej stvarno... Pa znate ta mala deca tako čista, divna, spontana, pa to je, treba plaćati da budeš blizu njih, stvarno, to je blagoslov, to je nešto najlepše", kaže Jovanović.

Na pitanje da li ćemo sačuvati reke, šume i planine, kaže - moramo.

"Makar branili to životima svojim, jer nama nema života bez naših reka i naše prirode", kaže on.

***