Evropski dan donora: U Srbiji urađeno 30 transplantacija organa

Evropski dan donora je posvećen sećanju i neizmerljivoj zahvalnosti donorima i njihovim porodicama, koje su u najtežem trenutku, kada su se životi njihovih najmilijih ugasili, smogli snage i dali saglasnost za transplantaciju.

Međutim, i pored napora pacijenata, lekara, države, građani većinom ne pristaju da doniraju organe preminulog člana porodice i time produže život pacijentu kojem je organ neophodan.

Koliko je situacija alarmantna govori i podatak da se u Srbiji broj pacijenata koji čekaju transplantaciju organa ne smanjuje. I sa 16 transplantacija od početka godine, ova statistika svrstava nas na dno Evropske lestvice.

“Svest građana na temu doniranja organa je na veoma niskom nivou, a direktna posledica toga je trenutno stanje u programu transplantacije, koje je evidentno veoma loše. Ono što obećava, a čemu su verujem, doprineli i naši apeli javni nastupi, je to što je u jako kratkom vremenskom periodu od 3 nedelje dobijeno 4 saglasnosti i time spašeno 16 života. To daje nadu svim onim pacijentima koji čekaju na najvažniji poziv u životu", kaže Olivera Jovanović, član UO Udruženja “Zajedno za novi život” i pacijentkinja sa presađenom jetrom.

Nephodna je edukacija, kako bismo shvatili da je statistički gledano 20 puta veća šansa da nam zatreba organ, nego da budemo donori, ističe ona.

"A sa druge strane, apelujem na sve bitne činioce u društvu, državu, struku, pacijente, medije i crkvu da se uključe u podizanje svesti građana i da zajedničkim snagama otklonimo strahove koji prate ovu temu. Mi koji smo dočekali transplantaciju se svakog oktobra i juna javno zahvalimo našim donorima koji su nam spasili i produžili živote", kaže Jovanović.

Udruženje “Zajedno za novi život” je u sklopu obeležavanja Evropskog dana donora
organizovalo edukativnu tribinu pod nazivom “Evropskim putem transplantacije” u Privrednoj
komori Vojvodine u Novom Sadu, a na tribini su govorili: dr Ružica Jovanović, vd direktora Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja RS, Ass dr Aleksandra Plećaš Đurić, Nacionalna koordinatorka za transplantaciju organa, Prof. dr Lada Petrović,nefrolog, načelnica Klinike za nefrologiju KCV i Dragana Kovačević, pacijentkinja sa transplantiranim bubregom.

Dr Aleksandra Plećaš Đurić, Nacionalni koordinator za transplantaciju organa izjavila je da se mi kao zemlja oporavljamo od perioda COVID pandemije koji je skoro u potpunosti zaustavio proces
transplantacije u celoj Srbije. Prošle godine smo počeli polako da se vraćamo na kolosek i imali smo 13 saglasnosti, od kojih je najveći broj bio upravo iz KCV, 9 saglasnosti.

Ona je istakla da bismo težili evropskom putu transplantacije, naravno da je akcenat
na broju donora, ali prvenstveno u osnovi je bitan princip samoodrživosti u našoj zemlji, odnosno da imamo dovoljan broj donora za svoje potrebe, pa tek onda da krenemo u proces razmene organa sacdrugim zemljama.

Pored broja donora Eurotransplant kao organizacija ima određene sisteme standardizacije procesa i kontrole kvaliteta procesa u smislu kako se postupa sa donorima, kako se prate neželjeni događaji i to je nešto na čemu u narednim godinama moramo da radimo i da dokažemo da mi ispunjavamo kriterijume koje oni definišu kao neophodne.

Prof dr Lada Petrović je istakla da se struka uvek bori da održi proces transplanacije i da se održava kontinuitet koji je počeo od 1986. godine, ako izuzmemo devedesete kao periode nesrećnih ratnih godina i period COVID pandemije. Ovo se odnosi i na kadaverične i na živosrodne transplantacije.

Prosečan broj je oko 20 transplantacija na godišnjem nivou, što nije veliki broj, ali za pacijente koji
čekaju, to je 20 spašenih života.

Što se tiče trenutne statistike, u novom mandatu ministra Lončara, realizovane su 4 saglasnosti, tj. Urađeno je 8 transplantacija bubrega, 3 transplantacije jetre, 3 transplantacije jetre i 6 transplanacija rožnjača. Tokom godine urađeno je i 22 živo srodne transplantacije. Pored ovih saglasnosti imali smo i negativne odgovore porodica donora, te su šanse oniih koji čekaju izgubljene tako da moramo težiti povećanju broja saglasnosti jer za porodice donora
najveća je uteha je to da su njihovi najmiliji nastavili da žive kroz nekog ko je čekao na poziv koji život.

***