17
Vojska Srbije uskoro će imati tako šarenu paletu naoružanja sa svih strana sveta da se kritičari pitaju ima li u nabavci plana ili se kupuje ono što je politički oportuno, i da li to zemlju može da uvali u neprilike, piše Nemanja Rujević za Dojče vele.
„Najveće“, „najmodernije“, „najmoćnije“ – predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije štedeo superlative u najavi vojne vežbe koja se održava ove subote (10. oktobar) na Pešteru.
„Sve što puca, avioni, bespilotne letelice, bombarderi, lovci i bojeva municija. Videćete spektakl“, obećao je Vučić.
Prema mišljenju kritičara, srpska politika nabavke i prodaje oružja upravo je takva – „spektakl“, ali bez jasnog plana i cilja. I uz to previše košta poreske obveznike, navodi DW.
Početkom sedmice je Vučić hvalio turske bespilotne letelice Barjaktar koje bi Srbija da nabavi kako bi „sama branila i čuvala svoje nebo“.
Ako tako bude, dron turske proizvodnje pridružio bi se ruskoj protivvazdušnoj bateriji Pancir S1, polovnim – neki kažu rashodovanim – ruskim i beloruskim MiG-ovima, francuskim raketama Mistral, Erbasovim helikopterima H145M, kineskim dronovima, a možda i izraelskim bespilotnim letelicama Hermes 900 ili Heron.
Sve su to ugovoreni ili najavljeni poslovi teški stotine miliona evra, i to iako još nije dovršen Strategijski plan odbrane i Plan opremanja Vojske za period do 2030. godine.
Pojedini vojni analitičari su postavili pitanje koliko to sve ima smisla kada je u Srbiju stigao Pancir S1.
Kako je tada za N1 rekao analitičar Aleksandar Radić, taj sistem za odbranu iz vazduha ima domet od dvadeset kilometara u prečniku. Radić se zapitao šta zemlja veličine Srbije može sa jednom jedinom baterijom da zaštiti, ako bude trebalo?
„Predsednik Vučić liči na trgovačkog putnika koji po svetu ugovara poslove poput izvoza i nabavke naoružanja, i to u tajnosti i bez jasne predstave šta su dobiti, a šta posledice po građane Srbije, odnosno koliko koštaju te spoljnopolitičke avanture“, navodi za DW Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Ona tumači da se predsednik Srbije u poslovima oko oružja – premda nema takva ustavna ovlašćenja – brzo i lako sporazumeva sa autoritarnim liderima, ali da se za državne pare maši i onda kada je pod pritiskom.
Podseća tako na tihu američku pretnju sankcijama Srbiji krajem prošle godine – zbog obimne nabavke ruskog naoružanja – nakon čega je bio vidan zaokret.
Kritikujete nas zbog kupovine ruskog naoružanja i svega ostalog“, rekao je Vučić ovog marta u intervjuu za američki časopis Forin polisi. „Okej, želim da kupim vaše oružje, želim da kupim vaše naoružanje… Da li želite da ga prodate ili ne? Da li želite naš novac?“, nudio je Vučić tokom razgovora, pre nego što je najavio da hoće i izraelsko i britansko i američko oružje.
Izdvajanja Srbije za odbranu su prošle godine, prema procenama stokholmskog instituta SIPRI, premašila milijardu američkih dolara, sumu gotovo nadrealnu za region. Istovremeno su izdaci tako misteriozni da je Fiskalni savet kritikovao Ministarstvo odbrane.
Pri svakoj nabavci, novinari se dovijaju da doznaju cenu, jer Ministarstvo takve dilove – recimo onaj o „donaciji“ naoružanja iz Rusije i Belorusije – proglašava tajnim i ne dostavlja podatke čak ni kada nadležni Poverenik oceni da su u pitanju informacije od javnog značaja.
Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je svojevremeno insistirao na ustrojavanju Vojske prema standardima NATO, kaže da bi logično bilo da zemlja koja je deo programa „Partnerstvo za mir“ nabavlja oružje upravo iz zemalja koje rade po tom standardu.
„Međutim, očigledno je Moskva shvatila da kroz formu bratske pomoći, darivanjem recimo polovnih letelica čiji smo remont skupo platili, pravi određeni hibridni uticaj što je očito i glavni cilj“, navodi Šutanovac za DW.
On kaže da je „jasna politička poruka“ to što neke članice NATO ne žele da prodaju Srbiji odbrambene sisteme. „Umesto da se spremamo za izazove 21. veka, mi smo u poslednjoj deceniji 20. veka“, kaže nekadašnji ministar iz redova Demokratske stranke.
Bjeloš primećuje da ta „neonesvrstana“ politika – plivanje između raznih strana – može po Srbiju da se završi „tragično“. „Tako što bi Srbija umesto subjekta bila objekat u međunarodnim odnosima, moneta za potkusurivanje ili poligon za demonstraciju uticaja. Ili bila ucenjena da kupuje različite vrste naoružanja od različitih partnera.“
Afera „Krušik“ je prošle godine pokazala da sa izvozom naoružanja stvari nisu ništa jednostavnije nego sa uvozom. Pisanje medija poput BIRN-a i NIN-a ponudilo je dokaze da ljudi bliski vlastima na uštrb državnih firmi izvoze oružje gde stignu.
Kakvim neprilikama to može da vodi videlo se sredinom jula kada su azerbejdžanski mediji javili da je jermenska strana granatirala sela municijom srpske proizvodnje. Nakon toga je predsednik Vučić rekao da Srbija daleko više oružja izvozi u Azerbejdžan. Ali da izvozi i u Jermeniju.
„Bez obzira što je trgovina oružjem ili municijom gotovo uvek obavijena dozom nepotrebne tajnosti, suština je pitanje da li Srbija krši sankcije koje uvode UN i da li izvozi u zemlje koje su na crnoj listi“, navodi Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike. „To je crvena linija koju Srbija nije prešla.“
U teoriji, nijedan metak ne može da se izveze bez odobrenja četiri ministarstva i Bezbednosno-informativne agencije. Tako praktično svaki komad oružja odlazi u beli svet sa pečatom države.
Međutim, kako ističe Šutanovac, ništa od onoga što Srbija proizvodi ne može da bude game changer na nekom ratištu – jer nije upitanju sofisticirano naoružanje koje bi nekoj od strana dalo nenadoknadivu prednost. Ipak, upozorava naš sagovornik, bez pažljivog političkog vaganja i prodajom oružja se mogu narušiti odnosi sa ovom ili onom zemljom.
I bivša vlast kojoj je pripadao Šutanovac, a pogotovo današnja, uvek je izvoz oružja pravdala potrebom da se uposli namenska industrija i očuvaju radna mesta. Taj argument gubi na snazi, smatra Bjeloš, jer se upravo „namenska industrija uništava kroz favorizovanje privatnih kompanija koje posreduju u izvozu naoružanja i ilegalnoj trgovini“.
Ona dodaje da se dilovi oko oružja često izvode na štetu para poreskih obveznika, ali i ljudskih prava, života i vladavine prava negde u svetu.
Oružje iz pogona u Srbiji, kako pišu mediji, završava ne samo na Kavkazu, već i u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Emiratima, a mnoge su indicije da onda sistematski odatle dospeva u ruke paravojski ili terorista na ratištima od Jemena do Sirije.
