Voditelj čuvene emisije "24 minuta", Zoran Kesić, osvrnuo se u svom autorskom tekstu na vest o premeštanju nepodobnog pedijatra dr Biljane Đurić Stojanović iz Doma zdravlja Palilula u Borču, iliti o bahatosti stranačkog v.d. direktora.
Već deset godina, u prilično pravilnim vremenskim razmacima, fotografišem u Domu Zdravlja Palilula jednu te istu sliku. Na njoj su dve osobe, tako počinje svoje lično i emotivno izlaganje na portalu N1.
Jedna je žena u belom mantilu, sa gomilom blesavih šarenih bojica i flomastera u džepu i stetoskopom oko vrata, a druga je malecka osoba u pelenama koja uplašeno gleda u prvu osobu.
Ni živopisni i čupavi zapušači flomastera koji kao neki crtani junaci vire iz doktorkinog džepa ne pomažu mališanu.
Jedino što njegove velike, suzne oči poručuju jeste „šta li mi se sprema od ove žene i kakve su joj namere“.
Mališan raste i sa svakom posetom pedijatru je sve manje zabrinut.
Moje fotografije pokazuju isti beli mantil i iste flomastere, samo sve većeg i većeg klinca.
Doktorka Biljana Đurić Stojanović ubrzo postaje sastavni deo njegovog detinjstva, a nama roditeljima nezamenljivi oslonac, sigurnost i osoba od poverenja.
Da je malkice drugačija, da je manje brižna a više stroga, da je manje zafrkant a više hladna, da je manje doktorka Đurić a više samo doktorka – mogli bismo klinca i plašiti njom kad zatreba.
PROČITAJTE JOŠ
„Vadi prste iz usta, hoćeš da te vodimo kod doktorke“, postalo je u našem slučaju besmisleno jer mali je u fazonu „juhu, može – idemo“!
Nakon tri godine vakcina, prehlada, povišenih temperatura, upaljenih grla, i (najčešće) lažnih uzbuna, na mojim fotografijama iz ordinacije doktorke Đurić pojavio se novi lik.
Malecki dečak, gotovo isti kao onaj prethodni i istih velikih očiju i zabrinutog pogleda.
Flomasteri su naravno i dalje tu.
Kao i naša doktorka Đurić koja nam već čitavu deceniju leči dva dečaka, ali i smiruje nas roditelje pogotovu kada je u neko nedoba, praznik, vikend ili usred noći unezvereni pozovemo na privatni broj.
Gotovo mitski status medju zahvalnim roditeljima i poštovanje i autoritet medju kolegama ovaj iskusni pedijatar Doma zdravlja Palilula stekla je upravo zahvaljujući svojoj posvećenosti, ljubavi prema poslu i malim pacijentima i često čeličnim živcima u odnosu sa zabrinutim mamama i tatama.
I znam da govorim u ime nebrojenih roditelja kada kažem „imali smo sreće što smo naleteli baš na nju“.
I znam da govorim u ime doktorkinih koleginica i kolega iz Palilule kada kažem „žao mi je što je Đurićka oterana, besan sam, razočaran, nemoćan, ali nemam prava da bar glasno ne kažem šta mislim o ovoj nepravdi“.
Vest o naprasnom „premeštaju“ doktorke Đurić, nakon 23 godine provedene u Domu zdravlja Palilula i nakon neprebrojivih zahvalnih malih pacijenata i roditelja, proširila se danas kao…ne znam…recimo boginje.
„Nisu boginje Kesiću, pobogu. Smirite se čoveče, samo se osuo“(kraj citata).
Neshvatljivi odlazak osobe koja nas je smirivala, potpuno nas je uznemirio.
Namerno govorim „nas“ jer lično poznajem bar 10, 15 porodica koje na jednak način i sa jednakom ljubavlju govore o doktorki Đurić.
Naša drugarica Jelena koja nas je obavestila o ovome plače.
Jer videla se za Đurićkom i doktorka je počela da plače.
Onda sam pozvao doktorku i čuo je kako plače.
Nakon što sam se i sam isplakao počeo sam ovo da pišem.
Rešenje o premeštaju u Dom zdravlja Borča potpisao je v.d direktora Doma zdravlja Palilula dr Aleksandar Stojanović.
Ne poznajemo čoveka i zato ukucavamo ime ovog zdravstvenog radnika u internet pretraživač i od prvih 10 linkova bar osam nam govore o:
– pretnjama zaposlenima „ovo ti je žuti karton, sledi odlazak u podrum“
– sumnjivoj diplomi i nestručnosti
– prijavama zbog mobinga i psihičkog maltretiranja
– upisivanju lažnih neuroloških i psihijatrijskih dijagnoza pacijentima
– audio i video snimcima koji potvrdjuju bahatost direktora
Da ne bude da samo gledamo ružnu stranu medalje, navedimo ovde i kvalitete v.d. direktora Stojanovića:
– član je i jedan od osnivača Srpske Napredne Stranke
– čest je gost u studijima televizija Pink i Hepi
I to bi mu uglavnom bilo to. Sasvim dovoljno da steknemo više nego preciznu sliku onoga zbog čega određeni broj ljudi danas plače.
Uvek bih sa doktorkom Đurić, dok se jedan od naših klinaca oblači srećan što ni ovoga puta nije bolelo, malo popričao i o situaciji u društvu, u zdravstvu, o politici…
Ne pada mi na pamet da prepričavam naše razgovore, ali jasno vam je da je „nepodobnost“ ove doktorke jedini razlog njenog nelogičnog i drskog „premeštanja“ u Borču.
Da se razumemo, blago Borčancima!
Ljubomorno im čestitam, dobili su posvećenog, iskusnog i brižnog pedijatra, dobili su sigurnost, oslonac i utehu koja se nikakvim novcem kupiti ne može.
Opet će neke male a velike oči sa suzama i strepnjom gledati u Đurićkine blesave flomastere u džepu. Opet će neke male ruke pokušavati da ih dohvate i opet će im doktorka sama davati po neku bojicu.
Nastaviće ova žena da radi posao koji voli, nemojte sumnjati u to, ali ostaje gorak ukus nepravde, nemoći i poraza.
I pitanje za v.d. direktora i člana stranke – zašto?
Šta je tačno bio Đurićkin „greh“?
Ko o vama, v.d. direktore može sa ovoliko ljubavi da govori?
Kome ste vi ulili sigurnost?
Jeste li svesni koga ste oterali i kako vas nije sramota?
Dobro, ovo poslednje za sramotu je nepotrebno jer bestidnost je jedna od najvažnijih stavki u CV-ju većine stranačkih direktora i v.d. direktora, pa tako očigledno i ovog.
Moj serijal fotografija u Domu zdravlja Palilula je od danas zaključen.
Šta smo se slikali, slikali smo se.
Od danas možemo samo da se – slikamo.
Ali već smo na to navikli, zar ne?
Deca kod doktorke Đurić odavno ne plaču, od danas plaču roditelji.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare