Da citiram mnogo puta citiranog Lauševica, godina prođe a dan nikako…

Najviše me boli dilema da li sam mogao nešto vise uraditi za oca da ne ode tako lako i brzo iz moga života. Da li je trebalo da ga odvedem u bolnicu i prepustim u ruke doktorima koji u tome momentu očigledno niti su bili spremni, niti su šta znali o virusu.

Ta dilema me progoni svaki dan, jer mi se čini da sam imao previše poverenja u zdravstveni sistem a nije trebalo…

Bolna je činjenica da ga nikada neću videti i to velikim delom zaslugom neznanja i nebrige doktora u Zemunskoj bolnici. I pored svega još i laži ljudi iz vlade kojima žele da to zataškaju jer njima jedan život naspram njihovog rejtinga ništa ne znači.

Nekako nalazim snage da se borim sa tom nepravdom i gubitkom koji su mi naneli. Očekujem suđenje gde ću dokazati svoje argumente i nadam se ako ima Boga i pravde postići pre svega moralnu satisfakciju za sve sto su mi uradili.

U međuvremenu sam pokrenuo Fondaciju koja se zove “Ćale, ovo je za tebe”, gde pomažemo talentovanoj deci koja nemaju mogućnosti za školovanje kao i deci iz porodica sa puno dece koja nemaju osnovne uslove za život.

Moj otac bi bio ponosan na mene jer je i sam bio human i pomagao je ljudima i to mi je veliki motiv da nastavimo sa radom Fondacije, iako je vreme veoma teško i ljudi su okrenuti vise sebi. A trebalo bi da pomognu koliko mogu i drugima kojima je ta pomoć neophodna. Nečije malo nekome znači puno i apelovao bih ovim putem na savest ljudi da pomognu Fondaciju.

Prošla je evo godina, bol za ocem ne prolazi jer me sve podseća na njega, njegova dela kojima sam okružen, saosećanje ljudi koji su ga poznavali i poštovali. Nedavno sam u očevoj arhivi našao neke njegove zabeleške, njegova razmišljanja o stanju nacije,politici… Iznenadio sam se njegovim pozitivnim ocenama i o predsedniku. Očigledno je verovao ljudima u svojoj neiskvarenoj i umetnički naivnoj duši.

Šta reći…