5
Ako se dopusti da strana kompanija eksploatiše naše mineralne sirovine, onda ona postaje njihov vlasnik, a našoj državi plaća samo rudnu rentu koja je među najnižim u Evropi, ukazao je u svom tekstu za FoNet profesor Ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner NBS Dejan Šoškić i podržao negativan stav stručnjaka na skupu SANU o projektu Jadar.
Integralna verzija autorskog teksta profesora Šoškića glasi:
„Kod svakog ekonomskog projekta bitni su takozvani neto ekonomski efekti i takozvane negativne eksternalije (uglavnom ekološki efekti). Prvo o ekonomskim posledicama. Neto ekonomski efekti daju odgovor na pitanje kolike su koristi od datog projekta umanjene za takozvani oportunitetni trošak, tj. koliko eventualnom realizacijom datog projekta propuštamo ostvarenje nekih drugih ekonomskih aktivnosti i koristi koje iz njih proističu.
Koliko se otvara novih radnih mesta, a koliko se gubi ‘starih radnih mesta’? Koliko se generiše novih budžetskih prihoda, a koliko se gubi ‘starih’ budžetskih prihoda? Konačno, koliko se ostvaruje novog BDP-a, koliko se gubi ‘starog BDP-a’?
Otuda pažnja u proceni efekata nekog projekta mora biti usmerena na neto ekonomske posledice. Da bismo procenili neto ekonomske efekte od nekog investicionog projekta u eksploataciji prirodnih bogatstava koje poseduje neka zemlja, ključno je pitanje ko postaje vlasnik iskopanog mineralnog blaga?
PROČITAJTE JOŠ:
5
22
0
Ako se dopusti da strana kompanija vrši eksploataciju naših mineralnih sirovina, onda ona postaje njihov vlasnik, dok našoj državi plaća samo rudnu rentu (koja je u rangu par procenata iskopanih vrednosti, a u Srbiji je rudna renta među najnižim u Evropi).
U takvom scenariju daleko najveći deo nove vrednosti ostaje stranoj kompaniji, koja čak ne mora platiti ni porez na dobit našoj zemlji ako profit preseli na svoja druga pravna lica u inostranstvu gde su poreski uslovi povoljniji (što inače multinacionalne kompanije često rade).
Ako se tako šta desi, tj. ako se profit „iseli“ u inostranstvo, onda će i pozitivan uticaj takve investicije na BDP biti manji (potencijalno i nikakav), jer, podsetimo se, BDP neke zemlje je zbir bruto dodate vrednosti uvećan za poreze i umanjen za subvencije u jednoj zemlji.
Dakle, ako multinacionalna kompanija novostvorenu vrednost ‘iseli’ u inostranstvo, direktnog pozitivnog efekta na BDP zemlje nema.
Kad se govori o velikim investicijama koje donosi strana kompanija koja treba da eksploatiše prirodno bogatstvo naše države, treba imati u vidu da je najveći deo tih investicija, po pravilu, predviđen za tehnologiju koja se dominantno uvozi iz inostranstva. Jedan deo tih investicija će dobiti kao kratkoročni dodatni prihod domaća građevinska operativa (i njeno trošenje domaćeg cementa, peska i sl. će imati kratkoročan pozitivan efekat na domaću ekonomsku aktivnost) dok se potrebni objekti ne izgrade, i jedan deo će kao jednokratni prihod dobiti prodavci zemljišta. Ključno pitanje je: šta posle?
O nekakvom garantovanju izgradnje fabrika baterija, automobila i nečeg drugog, teško da može biti govora, jer rudarska kompanija, po pravilu, ne može uticati na poslovnu politiku kompanija koje grade automobile ili baterije (sem ako su deo istog konglomerata, što u našem primeru nije slučaj).
Ilonu Masku nije bio potreban rudnik da bi izgradio fabriku automobila ili baterija u Kaliforniji. Onaj ko želi da podigne fabriku automobila ili baterija može to da uradi i sada u Srbiji i bez rudarenja litijuma u našoj zemlji, ali to se ne planira.
S druge strane, ako bi domaća državna kompanija vršila eksploataciju prirodnog bogatstva naše države, onda bi situacija mogla biti drugačija. Onda bi ukupna vrednost iskopanih sirovina (ne samo zanemarljiva rudna renta) ostala našoj državi. I onda bi država kao vlasnik značajnih mineralnih sirovina mogla da privuče strane kompanije da otvore fabrike baterija i automobila, uz povoljniji pristup potrebnim mineralnim sirovinama.
PROČITAJTE JOŠ:
50
11
283
Otuda ne iznenađuje da je bogata Norveška još odavno donela pametnu odluku da eksploataciju svog mineralnog blaga (nafte i gasa u Severnom moru) poveri državnoj kompaniji koja svoje profite dugoročno investira u korist norveškog penzionog fonda i jednim delom transferiše u budžet u korist svih građana Norveške.
U Srbiji se, međutim, to ne predlaže. Predlaže se prepuštanje mineralnog blaga naše države inostranoj kompaniji i to kompaniji sa vrlo kontroverznom poslovnom istorijom.
Drugo, i vrlo važno pitanje za ocenu neto ekonomskih efekata ovog projekta, jeste koliko se ovakvim projektom gubi od poljoprivrede i turizma koji se trenutno odvijaju na tom području i koji bi se na tom području mogli odvijati mnogo duže od vremena aktivne eksploatacije mineralnog blaga?
Možda bi se sa dodatnim ulaganjima i podsticajima na tom području moglo dobijati i više nego što se trentuno dobija od poljoprivrede i turizma. I to je faktor koji, takođe, treba imati u vidu.
Konačno, ekološke posledice (negativne eksternalije). Nakon objavljivanja zbornika radova sa skupa Srpske akademije nauka i umetnosti pre dve godine pod naslovom ‘Projekat Jadar – šta je poznato?’ i zaključaka ovog skupa najeminentnijih stručnjaka naše zemlje koji su dominantno izrazili negativni stav po pitanju realizacije ovog projekta, za mene je ovo pitanje zatvoreno.
Tek neki novi nezavisni naučni skup ili nezavisni naučni radovi na ovu temu ili konkretan pozitivan ekološki primer realizovane eksploatacije sa istom tehnologijom i istog mineralnog bogatstva na nekoj drugoj lokaciji u svetu, mogli bi ponovo otvoriti ovu temu.
Do tada, mislim da je najmudrije držiti se saveta naših najmudrijih ljudi u ovoj oblasti objavljenih od strane Srpske akademije nauka i umetnosti“, navodi profesor Šoškić na kraju autorskog teksta za FoNet.
BONUS VIDEO: N1 Studio Live: Dejan Šoškić komentariše pitanje iskopavanja litijuma u Srbiji (30.7.2024)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare