Aleksandra iz Niša je preživela bolest od koje se izleči 1 odsto ljudi: "Molila sam boga da umrem"

Hadži Aleksandra Dimitrijević je vodila zdrav život sve dok nije primetila simptome koji su je zabrinuli.

Jaki bolovi u stomaku i krvave stolice bili su znak da nešto ne valja, a ubrzo je usledila teška dijagnoza - komplikacija ulceroznog kolitisa, bolest koju preživi samo jedan odsto ljudi. Tada je počela njena borba za život.

"Dan pre nego što sam se razbolela bila sam u teretani, trčala, vežbala, odradila sam ceo trening. Narednog jutra sam se probudila sa jakim bolovima u stomaku. Odlazim u toalet i imam krvavu stolicu. I tu kreće pad mog organizma", priseća se ona.

Iako je njeno stanje bilo alarmantno, lekari nisu odmah prepoznali ozbiljnost situacije.

"Četiri puta sam se javljala na Kliniku za gastroenterologiju u Nišu i oni su me četiri puta vraćali kući bez hospitalizacije. Od prvog trenutka sam znala da mnogo toga nije u redu i da se radi o ozbiljnom stanju. Toliko sam bila loše da sam morala da zovem Hitnu pomoć, a oni su najpre pomislili da je u pitanju neka infektivna bolest pa su me prevezli na Infektivnu kliniku, a otuda su me prebacili na gastroenterologiju.

Zbog neadekvatne terapije, njeno debelo crevo je počelo "rapidno da propada", što je dovelo do stravične komplikacije.

"Došla sam do najteže komplikacije koja može da se desi kod zapaljenskih bolesti creva, a to je toksični megakolon koju preživi samo 1 odsto ljudi. To je upala debelog creva koja zahvati ceo taj organ zbog čega se proširi i može da pukne. Da nisam hitno operisana, to bi se dogodilo i preminula bih od sepse. Morali su da mi izvade celo debelo crevo i postave stomu“, priča ona dalje.

Borba za goli život

Usledila je borba za goli život u kojoj je za samo 20 dana imala četiri velike životno ugrožavajuće operacije. Priznaje da su joj prve tri operacije potpuno iscrpele telo i duh.

"Nakon tri operacije ja sam već klonula, moram da priznam da mi je svega bilo preko glave i da sam na četvrtu operaciju krenula potpuno bez volje za životom. Ja sam rekla: 'Bože, uzmi me samo da se ova muka prekine'. Bila sam mnogo loše i fizički i psihički, molila sam se Bogu da umrem“, iskreno priča ona.

Na sreću, ta četvrta operacija u Beogradu, izvedena "Božijim čudom", bila je uspešna.

Aleksandra je nakon prve operacije dobila stomu sa kojom je živela godinu dana i osam meseci. Za nju, ovo medicinsko pomagalo nije predstavljalo hendikep.

"Stoma je postala moja normala. Da nije te male kesice na stomaku ne bi bilo ni mene. Ja sam sa stomom i plivala, i planinarila, i putovala, i apsolutno sve radila što rade i ljudi koji ne nose stomu. Ja sam stomi zahvalna na novom životu. Ponovo me je rodila", iskreno kaže Aleksandra.

Posle četvrte operacije vratili su je iz Beograda u niški Klinički centar, i tada je morala da uči ponovo da hoda, jer su joj od dugog ležanja mišići atrofirali.

Zbog toga što je hranu dobijala samo venozno, imala je manje od 50 kilograma.

"Tokom pete operacije mi je spojena rana koju sam imala sve vreme na stomaku zbog dreniranja, a stomu sam imala i dalje. Kada sam se oporavila od te operacije tek onda sam mogla kući. Na bolničko lečenje primljena sam krajem juna, a otpuštena sam iz bolnice 14. oktobra“, navodi ona.

Po izlasku iz bolnice osećala se dobro, ali zbog stome, nije mogla da nastavi da radi na terenu kao lekar.

Život punim plućima

Celo ovo iskustvo, dodaje ona, naučilo ju je da je život jedan i dragocen i da svaki dan moramo živeti punim plućima.

"Zahvalna sam Bogu sto sam dobila novu šansu za život. Zahvalna sam svojoj porodici i prijateljima koji su bili uz mene i kada je bilo najteže. Sve u životu što imate materijalno bezvredno je ako nemate zdravlje.Bez zdravlja nista, sa zdravljem sve", poručuje Aleksandra.