1
"Varljivo leto. Zapravo nije toliko varljivo. Iako trenutno ima više ekonomskih događaja nego što je to leti uobičajeno, ne može se reći da se dešava nešto neočekivano", konstatuje ekonomista Vladimir Vučković.
„Odluka da se još jednom svim građanima dodeli novčana pomoć, Telekomove skupe investicije, odlazak stranog investitora (Geoksa) – sve su gledani filmovi ili, bolje rečeno, epizode. Kao što jedan javni servis (Radio-televizija Srbije) reprizira Pavićeve serije, tako se i drugi javni servis (Vlada Republike Srbije) ponavlja“, navodi Vučković u autorskom tekstu.
Ekonomisti su u ovakvom programu manje-više nemi posmatrači. Uzalud se, gotovo konsenzusom, ukazuje na to da su programi novčane pomoći skupi i neefikasni. Fiskalni savet je u posebnom dokumentu (link http://www.fiskalnisavet.rs/doc/analize-stavovi-predlozi/2021/FS_Analiza_neselektivnih_isplata_gradjanima_maj_2021.pdf) opisao zašto je to loša mera. Finansira se iz ionako prenapregnutog zaduživanja, samo desetina para se vrati u budžet kroz povećanu potrošnju, uticaj na privredni rast je zanemarljiv, pomaže se nediferencirano (pa i bogatima). Niko u svetu ne provodi istu meru.
Sve dosadašnje velike Telekomove investicije bile su ocenjene kao verovatno preplaćene. Od one u Republici Srpskoj, preko kupovina po Srbiji, do sadašnjih prava na prenos engleske fudbalske lige. Kažem verovatno, jer me je iskustvo naučilo da treba biti oprezan kada nema dovoljno informacija i podataka, naročito kada je reč o složenim finansijskim poslovima. Ipak, čini se da su prvi utisci, jednostavna poređenja a i računovodstveni bilansi Telekoma za prethodnih nekoliko godina, već dovoljni da se u najmanju ruku stavi znak pitanja na isplativost različitih poslova. Na državi je da podacima i argumentima uveri javnost da nije tako i da su rezultati dobri, a što se tiče novih ulaganja, iako je budućnost nemoguće predvideti, da je u trenutku odlučivanja temeljna analiza pokazala da se može očekivati zarada. Svega toga nema.
Kada je reč o stranim investitorima, mnogi su došli i (za sada) ostali, a neki su se povukli. Dosta polemike ima oko subvencija koje im se daju, pri čemu je moj stav da to nije mera koja se može okarakterisati kao izuzetno loša. U budžetskom smislu, za subvencionisanje investitora daju se podnošljiva sredstva (oko 80 miliona evra godišnje u poslednje vreme) – na primer, samo resavički rudnici pojedu polovinu tih sredstava, a Železnice Srbije usisaju i više, a činjenice je da se investicije svuda, u svim zemljama, posebno podstiču. Problem je što bi subvencije trebalo da bude privremeni i prolazni način za privlačenje investicija, a da sređivanje države (pravosuđa, birokratije, privrednog ambijenta i slično) postane glavni adut za izgradnju atraktivnosti države. A toga nema, pa se kao najveći trošak politike subvencionisanja, prema mom mišljenju, ispostavlja kroz zanemarivanje fundamenata konkurentnosti države i društva. I u širem smislu, jedno je budžetski trošak tekućih mera (novčane pomoći građanima ili subvencionisanja investitora), a drugo je (i važnije) što se gomilaju troškovi koji proističu iz samozadovoljstva takvim potezima i odustajanjem od reformi.
Neka jedna od pouka koje ostanu nakon perioda u kome sada živimo bude i ta da se još jednom pokazuje da država ne može da zameni tržište, a birokrate poslovne ljude. Toliko je u višedecenijskom kontinuitetu bilo pogrešnih odluka države u oblasti ekonomije, da je zaista samo retkima preostalo da veruju da je dovoljno samo imati drugačiju vlast i nezavisni stručni menadžment, pa će sve biti drugačije. Put ka boljoj ekonomskoj situaciji je manje države i više preduzetništva, a ne zamena jedne državne intervencije drugom.
Kada prethodnom aktuelnom spisku srpskog intervencionizma dodamo izostajanja javne rasprave oko mnogih važnih ekonomskih i društvenih pitanja koja imaju, neposredne ili posredne, ekonomske implikacije – na primer, infrastrukturni projekti koji se finansiraju iz javnih sredstava, energetska budućnost zemlje, zaštita životne sredine – stiče se utisak da vlast takvim izolovanjem gura javnost u sve veći skepticizam i kritiku poteza koji to možda i ne zaslužuju. Voleli bismo da smo više obavešteni, da nam se predstave opcije i troškovi i koristi koji iz njih proističu. To je – obrazlaganje odluka – jednako važan zadatak kao i samo donošenje odluka. Onda bismo svi imali utisak da ne živimo u baš toliko varljivim godinama.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
