8
Što dve države dogovore, javnost ne mora u detalje da zna. Osim što su brana konkurenciji, pa se po pravilu ne zna da li je Srbija mogla da uštedi neki dinar ili zaradi dinar više prilikom finansiranja izgradnje nekog projekta ili zajedničkog ulaganja, međudržavni sporazumi po pravilu donose i - tajnost ugovora.
Čak i tamo gde su postupci bili javni, poput tendera za sklapanje ugovora o koncesiji za beogradski Aerodrom, neki delovi ugovora i dalje su – zatamnjeni, a javnost je ostala uskraćena za dokument koji je prethodio celoj priči o tome da li nam je koncesija uopšte bila potrebna. Zakon o javnim nabavkama i ostali domaći propisi ostaju samo slovo na papiru kada je reč o međudržavnom sporazumu sklopljenom zarad prodaje neke državne kompanije, na primer.
Otkako je NIS 2008. godine prodat, kako su mnogi tvrdili – ispod cene, jer je za 51 odsto kompanije ruski Gaspromnjeft platio svega 400 miliona evra, a ispostavilo se da su investicije u stvari kredit koji vraćamo (Insajder, 2016), praksa sa sklapanjem ugovora daleko od očiju javnosti se – nastavila.
Jedan od najupečatljivijih slučajeva je onaj o ulaganju kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – „Al Ravafed“ u srpsku poljoprivredu.
Međudržavni sporazum o saradnji dve zemlje – Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, sklopljen je 2013. godine
Prva investicija na osnovu ovog sporazuma bila je u tadašnji JAT, sada “Er Srbiju”.
Vlada Srbije i avio kompanija Etihad z UAE, potpisali su 2013. godine sporazum kojim je JAT prestao da postoji, a nasledila ju je “Er Srbija”, novoosnovana kompanija sa udelom u vlasništu od 51 odsto koliko ima Srbija i 49 odsto koliko ima “Etihad airways”.
Sporazum je, 1. Avgusta 2013. u ime srpske strane potpisao Aleksandar Vučić kao potpredsednik Vlade.
Finansijski detalji nisu bili poznati. Sve do godinu dana kasnije, dok BIRN nije obavio nacrt ugovora između Vlade Srbije i “Etihad airways” i otkrio da je država Srbija za 51 odsto vlasništva u novoformiranoj “Er Srbija” platila višestruko u odnosu na partnera iz UAE.
“Samo u 2013. godini, prema podacima iz ugovora, Srbija je bila u obavezi da plati preko 90 miliona dolara dok je partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za 49 odsto vlasničkog udela uplatio 40 milona dolara u vidu zajma.
Pored ovoga državi je ostalo da plati sva dugovanja koja su bila procenjena na preko 230 miliona dolara” stoji u ugovorima koje je objavio BIRN.
Vlada Srbije je svoje obaveze platila mehanizmima državne pomoći, pokazuje ovo istraživanje BIRN. Međutim, kako se ističe – postupak dodele državne pomoći obavijen je tajnom jer je iz Rešenja o dodeli državne pomoći izostavljen niz podataka koji se tiču iznosa dodeljene pomoći.
Situacija sa “Er Srbijom” ni danas ne prestaje da intrigira javnost.
Ovaj put reč je o vraćanju zajma od 57,62 miliona dolara, za koji se tvrdi da ga je „Er Srbija“ samostalno namirila, iako je prethodno najavljivano da će državna pomoć biti neophodna za oporavak nacionalnog avioprevoznika.
Novi “posao” sa Emiratima bio je u oblasti poljoprivrede. Sporazum o zajedničkom ulaganju ovaj put u ime srpske strane potpisao je Dušan Vujović, ministar ekonomije – 4. Jula 2014. godine.
Insajder je nepune tri godine kasnije pisao da “ Al Ravafed” do tada nije uplatio nikakvu naknadu za korišćenje državnog zemljišta. Reč je o 3.500 hektara zemlje u vlasništvu Vojne ustanove Morović u pogonu Karađorđevo.
“Pre nego što je sklopljen posao s Ujedinjenim Arapskim Emiratima od tog zemljišta je ubiran prihod od 223 evra po hektaru godišnje. To znači da je za dve godine, koliko tu zemlju obrađuje Al Ravafed, Vojna ustanova Morović ostala bez 1,5 miliona evra”, naveo je Insejder pozivajući se na svoja saznanja.
Kompaniji Al Ravafed Srbija, u kojoj strani partner ima 80 odsto vlasništva, dato je na korišćenje hiljade hektara državnog poljoprivrednog zemljišta u Bačkoj po povlašćenim uslovima i bez javne licitacije.
“Između ostalog, ugovorom je predviđeno da Al Ravafed Srbija dobije na korišćenje hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta u Karađorđevu, u vlasništvu Vojne ustanove Morović, kojoj će zauzvrat isplaćivati 20 odsto godišnjeg neto profita ostvarenog na toj zemlji.
Ugovor o davanju na korišćenje zemljišta u Karđorđevu potpisan je na 30 godina. Uz obavezu plaćanja naknade za zemljište, arapski investitori su se obavezali da će uložiti šest miliona evra u sisteme za navodnjavanje”, podseća Insajder.
Tu je i priča o investiciji kompanije “Mubadala” u proizvodnju mikročipova – sporazum je potpisan 3. oktobra 2013. godine u Beogradu, a potpis na ugovor je stavio ponovo prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić.
U julu 2014. dnevni list Danas je podsetio da je u ovu fabriku trebalo da bude uloženo čak četiri milijarde dolara. Najavljivano je i otvaranje istraživačko-razvojnog centra Mubadale, kao prethodnice za buduću fabriku. U taj centar je trebalo da se uloži nekoliko stotina miliona evra i da u njemu posao nađe 50 doktora nauka.
Od čipova i cele priče do danas – ni traga…
Još jedna kompanija iz Emirata opredelila se za ulaganje u srpsku poljoprivredu, u zajedničkom projektu sa Srbijom. Reč je o Al Dahri, a potpis na ovaj ugovor stavio je tadašnji ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić u martu 2013. godine.
Ako vam naziv ove kompanije zvuči poznato to je zbog toga što je u oktobru 2018. Godine, “Al Dahra Srbija” kupila deo imovine PKB. I, na tome je, prema računici Insajdera, samo na osnovu razlike između plaćene i fer vrednosti te imovine zaradila čak – 106,3 miliona evra.
“Najvrednija imovina PKB-a koju je u postupku privatizacije kupila Al Dahra je 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta nadomak Beograda. U finansijskom izveštaju ove kompanije se navodi da je samo kupovinom tog zemljišta Al Dahra stekla imovinu vrednu veću od 170 miliona evra. Prema dokumentaciji do koje su došli novinari Insajdera, Al Dahra je zemljište kupila za duplo manje novca, odnosno za 80 miliona evra. Al Dahra je zemljište plaćala 4.700 evra po hektaru”, navodi Insajder.
Potpisivanje međudržavnih sporazuma i donošenje lex specialis-a kojima se suspenduju domaći zakoni zbog poslova od „nacionalnog interesa“ nešto je što spaja sadašnju i prethodnu vlast, ukazao je Insajder.
“Za vladu Mirka Cvetkovića je 2009. takav projekat bio Južni tok, dok je za Vladu Aleksandra Vučića 2015. to bio projekat Beograd na vodi. Za oba projekta je donet poseban zakon o eksprorpijaciji, odnosno o državnom preuzimanju imovine od privatnih vlasnika po tržišnim cenama u ime javnog interesa”, naveo je Insajder.
Podsetimo, projekat izgradnje “Beograda na vodi” predstavio je Aleksandar Vučić zajedno sa predstavnikom građevinske kompanije „Emmar Properties” iz Dubaija. Nova kompanija “Eagle Hills” registrovana je u Emiratima. Vrednost investicija u Beogradu najavljena je u vrednosti od – tri milijarde dolara.
Gradnja Beograda na vodi i dalje izaziva pitanja u javnosti.
“Prema ugovoru kojim se na teritoriji Beograda na vodi suspenduju domaći zakoni, arapska firma Eagle Hills ulaže 150 miliona evra i obezbeđuje, kako se navodi, kamatonosni zajam od 150 miliona evra. S druge strane, Srbija ulaže zemljište od 100 hektara, ima obavezu raščišćavanja celog područja i obavezu izgradnje infrastrukture. Poslovni plan je proglašen poslovnom tajnom preduzeća Beograd na vodi, u kom arapski investitor ima 68 odsto vlasništva, a država Srbija 32 posto”, pokazuje analiza Insajdera.
Uz priču o Beogradu na vodi vezuje se i rušenje u Sava mali, u Hercegovačkoj ulici, u noći između 24. i 25 aprila 2016. godine.
„Iako su gradske vlasti tvrdile da uklanjanje objekata u Hercegovačkoj nije bilo potrebno sve do kraja 2019, analiza Insajdera je pokazala da je, prema ugovoru, rok za raščišćavanje područja u kom se nalazi Hercegovačka bio 30. jun 2016.“, navodi Insajder.
Preduzeće „Beograd na vodi“ osniva se 24. Jula 2014. godine (68 odsto vlasnik Belgrade Watrfront Capital Investment LLC iz Emirata, dok ostatak pripada Republici Srbije)
U decembru 2016. godine BIRN otkriva da je Vlada Srbije ustupila besplatno zgradu Geozavoda u Savamali preduzeću “Beograd na vodi”, na 30 godina i uz mogućnost daljeg izdavanja tog prostora.
Ukupna vrednost zajedničkih projekata Srbije i Kine je, prema rečima ministarke za infrastrukturu Zorane Mihajlović – više od sedam milijardi evra.
Stanje duga u budžetu Srbije za 2020. po ranijim pozajmicama je 1,128 milijardi evra, a ove godine planirani su sporazumi o zajmovima vrednim 2,125 milijardi evra.
Kako je ranije za Nova.rs izjavio nekadašnji sekretar u ministarstvu finansija i saveetnik u vladi Zorana Đinđića, Dušan Nikezić, za Srbiju je nepovoljno što se projekti ugovaraju bez tendera, po ceni koju određuje kineska strana.
„Najveći problem je što sve aktivnosti, od projektovanja do završnih radova, obavljaju kineske firme, pa tako izostaje korist za našu građevinsku industriju i privredu uopšte”, ocenio je Nikezić.
Prema računici koju je naveo, s obzirom da je Srbija sa Kinom već dogovorila zaduživanje od 7,35 milijardi evra, narednih dvadesetak godina za servisiranje kineskih dugova u proseku ćemo izdravajati preko 500 miliona evra godišnje.
„To praktično znači da 1. januara svako domaćinstvo u Srbiji prvo uplati Kini 250 evra, pa onda započne novu godinu. Pored toga, stalno se najavljuju novi projekti u oblasti infrastrukture, telekomunikacija, energetike, medicine, vojne industrije… pa je izvesno da će se ovaj teret samo povećavati“, pojasnio je Nikezić.
Povezivanje Kine sa Evropom i Afrikom kroz inicijativu prvobitno nazvanu „Jedan pojas, jedan put“, započela je 2013. godine kada je Kina počela da promoviše ideju, koja predviđa i kineske investicije u razvoj putne i pomorske infrastrukture u 68 zemalja. Srbija je deo Procesa saradnje Kine sa državama centralne i istočne Evrope od 2012. godine, koji je kasnije postao deo inicijative „Pojas i put“.
Jedno od angažovanja Kine je i na izgradnji brze pruge do Budimpešte.
Kineske kompanije grade dve deonice – od Beograda do Stare Pazove i od Novog Sada do Subotice. Ono između grade – gradi kompanija ruskih državnih železnica RŽD International.
Da tajnost ugovora nije samo specijalitet rezervisan za Srbiju, pokazuje i informacije iz Mađarske – tamošnji parlament je izglasao da detalji ugovora o kineskom finansiranju železničke pruge Budimpešta-Beograd ostanu tajni idućih 10 godina.
Prema navodima AFP – ulaganje u taj infrastrukturni projekat smatra se „najvažnijom ikada realizovanomm investicijom u Mađarskoj“.
Zbog izveštaja o železnici ministarka Zorana Mihajlović zapretila je, kako je naveo Danas – Savetu za borbu protiv korupcije.
Savet je krajem jula objavio Izveštaj u kome se bavio delimično poslovanjem tri javna železnička preduzeća. Najviše pažnje posvećeno je projektima koje su oni realizovali, od izgradnje pruga do nabavke i remonta voznog parka koje su finansirani uglavnom iz kredita dobijenih na osnovu međudržavnih sporazuma sa Rusijom i Kinom.
Za deonicu od Stare Pazove do Novog Sada, dugu 40,44 kilometara, ugovoren je ukupan iznos od 247,9 miliona dolara, od čega je srpski budžet pokrio 37,2 miliona dok je ruski kredit izneo 210,7 miliona.
Radove izvodi ruski RŽD Internacional, okončano je 44,6 odsto a potrošeno ukupno 131,2 miliona dolara (52 odsto ukupnog kredita) od čega kompletno učešće srpskog budžeta (37,2 miliona) plus 25 miliona dinara.
Ugovor za izgradnju vijadukta „Čortanovci“ težak je 337,6 miliona dolara, od čega je učešće Srbije 50,5 miliona, dok preostali iznos kreditira Rusija. Realizovano je 72 odsto potrebnih radova, a utrošeno 274 miliona dolara (81 odsto od ukupnog iznosa), od čega svih 50,6 miliona iz našeg budžeta plus 106 miliona dinara.
To, kako se navodi, ukazuje da su radovi plaćaju – unapred, a ne po završenim segmentima.
Za izgradnju auto-puta E-761, na deonici Pojate-Preljina, u javnosti poznat kao Moravski koridor, država je raspisala javni poziv.
Međutim, na njega se javio samo jedan ponuđač, koji je na kraju i potpisao ugovor.
Reč je o američko-turskom konzorcijumu „Behtel-Enka“, sa kojim je potom i zaključen ugovor.
Za ovaj tender, ipak, najzanimljivije je što je redosled radnji bio malo „pobrkan“ – prvo je sa „Behtelom“ u oktobru 2018. potpisan memorandum o razumevanju o izgradnji Moravskog koridora, a tek sledeće godine, u avgustu 2019. je raspisan tender na kojem je jedina ponuda stigla od – „Behtela“, naravno. Ugovor sa konzorcijumom u kojem je „Behtel“ jedan od članova, potpisan je 5. decembra 2019. godine…
U oktobru 2019. godine predsednici Srbije i Turske, Aleksandar Vučić i Redžep Tajip Erdogan, na mestu budućeg mosta preko Save, na budućem auto-putu Beograd-Sarajevo, svečano su označili početak radova na prvoj deonici od Kuzmina do Sremske Rače.
Izgradnja i ovog auto-puta ide preko – međudržavnog sporazuma.
Francuski „Vansi“ preuzeo je upravljanje Aerodromom „Nikola Tesla“ 22. decembra 2018. godine, nakon zaključenja ugovora 22. marta iste godine.
Javnost od tada čeka da se obelodani ceo ugovor o koncesiji, ali i studiju opravdanosti ulaska u koncesiju.
Krajem maja ove godine, na pitanje Nova.rs kada će javnost imati uvid u ova dva dokumenta, minsitarka Zorana Mihajlović je odgovorila kratko:
„Kada Vlada Srbije bude odlučila da ugovor o koncesiji nije poverljiv, on će biti potpuno javan“.
Dva i po ponuđača po jednoj nabavci
Podsetimo na podatke Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava – od sto finansijski najvećih poslova koje je javni sektor u Srbiji realizovao u 2019. godini, u 71 nije bilo nikakve konkurencije.
U pitanju su ugovoreni poslovi vredni skoro tri milijarde evra, a prosečna vrednost posla iznosi 28.566.877 evra.
U 12 najvrednijih poslova, u kojima dominiraju oni sklopljeni putem bilateralnih investicionih sporazuma, nema nikakve konkurencije.
Za poslove ovakvog finansijskog obima takmičilo se, u proseku 1,42 ponudjača, dok je prosečan broj ponuđača u postupcima javnih nabavki u 2019. godini, prema zvaničnim podacima Uprave za javne nabavke iznosio je 2,5.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
