Kilogram maline je dostigao cenu od 420 dinara po kilogramu, što je odjeknulo kao najvažnija vest ovogodišnje berbe. Međutim, rod je u najboljem slučaju prepolovljen i to kod prozvođača koji imaju sisteme protivgradne zaštite i navodnjavanja. Proizvodnja crvenog zlata u Srbiji je u stagnaciji, nema strateškog pristupa a cenu diktira svetsko tržište na kome je ponuda sve manja. Mraz, suša pa grad uzeli su danak ne samo ovogodišnjeg roda već i idućeg.
Od Ivanjice do Zlatibora pa severno do Bajine Bašte, najznačajnija je malinarska proizvodnja u Srbiji. U toku je jek berbe koji nikada nije bio kasnije, a malina je, kako kažu proizvođači, zajedno sa njima ove godine prošla golgotu. Mrazevi kada im više nije bilo vreme i ogromne turbulencije toplog i hladnog vremena sa temperaturom u junu preko 40 i elementarnim nepogodama, u najboljem slučaju su prepolovile očekivani rod maline.
„Malina je u slaboj kondiciji, rod je mnogo umanjen u odnosu na normalnu godinu. Određeni broj proizvođača će na neki optimalan rod od 150 kg po aru ili 15 tona po hektaru, izaći na 50%, kod ostalih će prinos biti još manji. Kiša je potrebna kao lek a imali smo nanose grada, ponovo najavljuju temperature preko 35 stepani što će se opet loše odraziti na dalji tok berbe. Malinogorje u Ariljskom kraju ali i ostalim delovima Srbije je u izuzetno lošem stanju, nismo neke količine nabrali. Skeptični smo da će se nešto poboljšati do kraja berbe“, kaže za Nova.rs prozvođač i predsednik jednog od udruženja malinara Božo Joković iz Arilja.
Joković ističe da je proizvodnja maline u Srbiji u problemu i da, ukoliko se ozbiljno ne pristupi daljoj strateškoj proizvodnji, Srbija će izgubiti svoje mesto na svetskom tržištu. Proizvodnja se hitno treba poveriti struci a ne nekompetentnim ljudima.
„Mora da se napravi presek u proizvodnji, dosta smo sastančili sa nekompetentnim ljudima. Struka mora da kaže, ako drugačije ne može, kako da prepišemo proizvodnju od ozbiljnih svetskih proizvođača. Treba uraditi promenu asortimenta i sadnog materijala, mora postojati protivgradna i antikišna zaštita, sistemi za navodnjavanje i orošavanje kao i nove tehnologije u proizvodnji. To je jedini način da se vratimo na poziciju proizvođača maline u Svetu i da se Srbija vrati na mesto koje joj pripada. Mi smo jednostavno izgubili proizvodnju jer više od deset godina imamo athok atak na proizvođače, sve se dešava na dnevnom nivou a sistemskog rešavanja problema nema“, dodaje Joković.
Zvanično je na teritoriji Srbije upisano 24.000 hektara zemljišta pod zasadima maline, što se ne može nazvati realnim stanjem. Zbog pokušaja države da subvencijama povrati deo uloženih sredstava, poljoprivrednici su prijavljivali veće površine zasada. Realna proizvodnja maline u Srbiji bila je od 80.000-100.000 tona, što je daleko od ovogodišnjeg ali i prinosa u poslednjih par godina.
Ipak ono što je najvažnija vest je ovogodišnja cena maline koja je oko 420 dinara po kilogramu. Javnost to vidi kao debelu zaradu proizvođača, država kao još jedan napredak a niko se ne bavi činjenicama i pravom računicom.
„Proizvođači su sve nedaće izneli, sav teret proizvodnje je na plećima proizvođača. Da nema izvozne cene, niko tu malinu ovde ne bi tiliko platio jer prema proizvođačima ovde nema dobrodušnosti. Smanjenje proizvodnje na svetskom nivou, u konkurentnim zemljama je takođe uticalo na cenu, sva malina iz Srbije je izvezena pre početka sezone, nije je bilo ni u tragovima. Ništa se tu nije spektakularno dogodilo, proizvođači će zaraditi verovatno i manje u odnosu na prošlu godinu zbog smanjenog roda. Nije rešenje 400 dinara već strateški plan proizvodnje, malina može da preporodi Srbiju kao što je to Miloš Obrenović uradio sa šljivama. Niko nije medijski pratio priču kada je malina bila 90 i 40 dinara, sada je važno tih 400 dinara ali ne vredi od cene ništa kada maline nema.“, ističe Joković koji smatra da država treba da stane iza proizvodnje i da je to jedini način da Srbija zadrži i održi proizvodnju.
Koliko i kako se tretira proizvođač u Srbiji, trenutna situacija je najbolji primer. Svi su prstom uprli u cenu kilograma maline, a kako kažu proizvođači, svi znaju računicu samo je proizvođač ne zna, Naveći rad i trud uloži se u obradu malinjaka, berba je poslednji i najlakši deo. Proizvođači ne računaju dnevnice provedene u zasadima tokom godine pa to niko i ne prepoznaje. Preparati su sve skuplji, berači hoće dobro da zarade pa je dnevnica dostigla 3.000 dinara ili 100 dinara po kilogramu ubrane maline a da je trenutna cena bila poznata, ne bi ni na toliko pristali. Ni hladnjačari se neće odreći svog dela kolača samo će proizvođač, kada svima ugodi, videti da li je i koliko zaradio.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare