0
Kineski beli luk, kirgistanski pasulj, meso i mleko iz EU - sve to Srbi kupuju i skupo plaćaju u prodavnicama, a ne bi morali. Zbog potpuno uništene poljoprivrede i preskupe proizvodnje uvozimo i ono što bismo mogli da proizvedemo, na šta trošimo milione evra.
Meso i mesne prerađevine, mlečni proizvodi, jaja, žitarice, povrće i voće – za sve ove proizvode, samo u januaru ove godine, dali smo 108,5 miliona evra.
Kako za „Novu“ objašnjava agorekonomski analitičar Žarko Galetin, uvoz treba posmatrati kroz prizmu snabdevenosti i kroz prizmu cene.
To zapravo znači da postoje dva ključna faktora zbog kojih se bilo koji proizvod uvozi – ili domaća proizvodnja ne može da zadovolji potrebe ili je isplativije prodavati uvozni proizvod.
Voće i povrće iz uvoza u januaru nas je koštalo 50,3 miliona evra.
PROČITAJTE JOŠ
Galetin ističe da, što se tiče svežeg voća i povrća, potrebe variraju od kulture do kulture, jer neke vrste na srpskom području jednostavno ne mogu da se izgajaju.
Međutim, jedna vrsta se posebo izdvaja – beli luk.
Dok se najveće plantaže belog luka kod nas nalaze u Šumadiji, Zapadnoj Srbiji i Vojvodini, velika količina u prodavnicama nije odatle, već tradicionalno iz Kine, Albanije, Španije i Turske.
Milioni se sipaju u kase inostranih proizvođača iz jednog razloga – isplativije je uvoziti nego prodavati domaće.
Zbog nižih cena u inostranstvu, dali smo ukupno 2,1 milion evra, a uvezli 1.060 tona belog luka.
Takođe, na količinu roda utiču i vremenske prilike – u Srbiji je svake godine sve manje kiše.
Slična je situacija i sa pasuljem – sve je manje površina na kojima se uzgaja ova vrsta, pa kada proizvedemo skoro 9.000 tone, uvezemo još oko 11.000.
Milione evra za pasulj dajemo Kirgistanu, potom Bugarskoj i Poljskoj.
Pored male domaće proizvodnje i niskih cena u inostranstvu, postoji još jedan razlog što smo toliko okrenuti izvozu.
Naime, tu je veliki broj međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini u koje je naša država ušla, kako ocenjuje Galetin, nespremna.
„Ti ugovori su suštinski dobra stvar, ali morate u to ulaziti spremni. Ako u to uđete nespremni, imate situaciju da jedete beli luk iz Kine koji više izgleda kao ping pong loptica nego kao luk, ali koji je jeftiniji, a to je našem stanovništvu glavni kriterijum. Nama u strukturi porodičnog kućnog budžeta čak 34 odsto ide na hranu, a u Nemačkoj 11 odsto. Što je siromašnije stanovništvo, sve više troši na hranu“, kaže Galetin.
Jasno je da uslova za zadovoljenje potreba za mesom iz domaće proizvodnje nema, jer da ima – ne bismo samo u toku jednog meseca uvezli meso vredno 12,3 miliona evra.
Kako Galetin ističe, poznata je informacija da meso koje se u Srbiju uvozi iz Evropske unije potiče od životinja čija se ishrana sastoji od GMO hrane, ali to ne sprečava velike količine ovog proizvoda da uđu u Srbiju i nađu se na rafovima.
Razlog je jednostavan – meso iz EU je jeftinije, s obzirom na to da su subvencije za proizvođače veće nego kod nas.
Iako Republički zavod za statistiku u svojoj analizi spoljnotrgovinske razmene mleko i jaja stavlja u istu kategoriju, opšte je poznato da su jaja jedan od glavnih uvoznih proizvoda. Na uvoz ove dve namirnice je samo u januaru dato 18,9 miliona evra.
Galetin kaže za „Novu“ da je mleko veliki problem, jer Srbija trenutno ne može da ispuni kapacitet od skoro milijardu i po litara mleka, koliko je potrebno na godišnjem nivou.
„Mi te potrebe ne možemo da zadovoljimo, situacija je vrlo slična kao sa mesom“, kaže Galetin.
Dejan Trajković, vlasnik farme krava u okolini Kovina, više puta je za „Novu“ ukazivao na probleme sa kojima se suočavaju srpski mlekari.
„To što Srbija uvozi mleko je najveća budalaština, a sama proizvodnja je sistematski uništavana godinama unazad“, smatra Trajković.
Žarko Galetin kaže da ako mnoge druge države mogu da „pokriju“ sve potrebe uvozom, naravno da može i Srbija, pogotovo što imamo potencijale još bolje od pojedinih država sa velikom proizvodnjom.
Međutim, devastirani poljoprivredni sektor je posledica katastrofalne agrarne politike koja se u našoj zemlji vodi godinama.
Naravno, ovaj ključni sektor može da se poboljša, ali ne preko noći.
„Primera radi, od kada se rodi žensko tele, pa do prvog mleka koje daje, prođu dve i po godine, dakle treba vremena, ali i novca. Ne mogu da se donose kratkoročne promene, ne mogu da se gase požari od protesta do protesta“, navodi Galetin.
Da kratkoročna rešenja nisu dobra smatra i Trajković, a prema njegovom mišljenju, za oporavak stočarstva potrebno je između pet i deset godina.
„Po mom mišljenju, trebalo bi da se uradi i regionalizacija, da se napravi strategija u kom se delu države šta radi, u zavisnosti od podneblja“, smatra on.
BONUS VIDEO Kako razlikovati domaći i kineski beli luk?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
