Promena američke spoljne politike u Evropi sa smenom vlasti u Vašingtonu biće mnogo više retorička nego suštinska. Novi predsednik Džo Bajden imaće pred sobom, kao i njegovi prethodnici Džordž Buš mlađi, Barak Obama i Donald Tramp, istovetan kontradiktoran zadatak: razdvojiti Nemačku i Rusiju na kontinentalnom planu i odvojiti Rusiju od Kine na planetarnom nivou.
Pročitajte još:
Američka spoljna politika se našla u šizoforenoj situaciji: po inerciji, nasleđenoj iz Hladnog rata, nastavlja da doživljava instinktivno Rusiju kao glavnog neprijatelja a upravo je Moskva prirodni, logični i najznačajniji saveznik u borbi sa Nemačkom za dominaciju nad Starim kontinentom i Kinom u svetskim razmerama. Rusija nema ambicije da dominira Starim kontinentom, kao Nemačka, a tek nema kapacitet da dominira svetom, kao Kina.
Predsednik Vladimir Putin doslovno primenjuje politiku koju je pesnik i diplomata Fjodor Tjutčev definisao još pre 160 godina. “Prirodna politika Rusije prema Zapadu nije traženje savezništva već rad na podelama i razjedinjivanju zapadnih sila”, tvrdio je diplomata koji je za Rusiju govorio da je “umom neshvatljiva”.
Svaki ozbiljni hegemon koji drži do sebe i gleda dalje od nosa sprečava u korenu da se dva takmaca ujedine protiv njega, pogotovo ako može, relativno lako, da iskoristi njihove animozitete i pridobije slabijeg partnera za sebe i preokrene odnos snaga u 2-1. Tu logiku je maestralno implementirao Henri Kisindžer kada je sa “ping-pong” diplomatijom okrenuo Kinu Mao Cedunga protiv SSSR-a i upisao je u saveznike Zapada otvarajući vrata za cepanje Gvozdene zavese i krah sovjetske imperije.
Problem je nastao kada su u Vašingtonu rusofobni krugovi predvođeni političarima i funkcionerima, poreklom iz istočne Evrope, realnu sliku prema Rusiji, kao rivalu SAD, pretvorili u rusofobni narativ, karakterističan za zemlje svog porekla, koji je prerastao u ideologiju.
Još od Niksonovog vremena, američku spoljnu politiku na Dalekom istoku i prema Rusiji su kreirali Kisindžer i Endrju Maršal, često u kontrapoziciji. Prvi je bio Niksonov državni sekratar i zagovornik saradnje sa Kinom u funkciji pobede u Hladnom ratu. U Kisindžerovoj optici SAD i Kina moraju da nauče da koegzistiraju i da kroz “koevoluciju” uspostave novi sistem zajedničkog upravljanja svetom.
Maršal je početkom sedemadesetih godina ušao u Pentagon, i godinama je vodio najuticajniji Pentagonov think tank “Office of Net Assesment”. Maršal je pre svih predvideo vrtoglavi uspon Kine i pre nego što će se SSSR urušiti, savetovao da se u tajnosti krene u planiranje strategije za, po njegovom mišljenju, neizbežni sukob sa Kinom.
Za razliku od Obame i Bajdena čiji je cilj bio “ograničavanje” kineske sfere uticaja i držanja pod kontrolom kineskog Zmaja, Maršalova ideja je radikalnija i podrazumeva redimenzioniranje Kine i njene uloge. Reč je o strategiji “otvori i podeli”. Za Ameriku je prihvatljiva samo Kina koja prihvata logiku međuzavisnih odnosa u ekonomiji i uzajamnog uticaja i saradnje što neizbežno vodi ka federalizaciji Kine ili stvaranju više Kina.
Kina ne može da se uruši kao Sovjetski Savez. Pokazala je mnogo veću ekonomsku žilavost i fleksibilnost od SSSR, tako da je neophodno stvoriti ambijent u kojem će centralna vlast u Pekingu biti oslabljena a moć Kina sveden na tolerantnu meru. Vašingtonu su za realizaciju te namere potrebni saveznici na zapadnoj obali Pacifika i svakako Rusija. Maršalovi sledbenici, bliski republikancima, koji čine značajan deo Pentagona ponavljaju da je nesposobonst i serija grešaka Obame i samog Trampa napavila od Rusije neprijatelja.
Nije Džordž Buš mlađi, i pored svojih skromnih intelektualnih kapaciteta, video u očima Vladimira Putina dušu i na osnovu toga zaključio da je dostojan poverenja, to je bio samo “poetičan” način da se pošalje signal Moskvi o mogućem partnerstvu. Istini za volju i Obama je pokušao da napravi zaokret. Još je u svežem sećanju fotografija tadašnje državne sekretarke Hilari Klinton i ruskog šefa diplomatija Sergeja Lavrova kako simbolično pritiskaju dugme “reset” u odnosima dve zemlje. Odlazeći američki predsednik Tramp se u međunarodnim odnosima ponašao kao slon u staklarskoj radnji tako da su i oportuni potezi Vašingtona bili kompromitovani.
Bez obzira što je 21. stoleće proglašeno u “vek Pacifika” i Azije, Evropa ostaje najvažniji kontinent na svetu. Ko dominira Evropom, taj vlada svetom. SAD dominiraju neprikosnoveno Starim kontinentom već 75 godina i uprkos činjenici da više ne dominiraju Azijom i Afrikom ostaju jedini hegemon na planeti.
Kina vrlo dobro zna da neće moći da postane vodeća planetarna sila sve dok ne bude istisnula SAD sa Starog kontinenta. Nije slučajno da svi “novi putevi svile”, bilo da su vodeni ili kopneni, vode u Evropu. Naravno, nije reč o budućnosti koja nas čeka iza ugla, ali jedini način da Kinezi dosanjaju svoj san o restauraciji “Centralne imperije”, kao središta sveta, je “pokoravanje” Evrope.
Američki geopolitički stratezi su napravili četiri velika previda u poslednje dve decenije 20.veka: prvo ih je iznenadila promena režima u Teheranu, zatim pad Berlinskog zida i krah Sovjetskog Saveza a na kraju su potcenili političke posledice uspona ujedinjene Nemačke u Evropi i Kine na globalnom nivou.
U ispravljanju poslednja dva previda teatar za sprovođenje vašingtonske geopolitičke agende biće na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Ukrajina će biti poligon za razračunavanje sa Nemačkom i Rusijom a bivše srednjoazijske republike SSSR-a i Tajvan će biti igralište trojne partije SAD, Kine i Rusije.
Geopolitička partija u Ukrajini će biti veoma komplikovana: cilj SAD nije da reši sporna pitanje istoka zemlje a još manje Krima već da cementira suprotstavljene stavove Berlina i Moskve oko pitanja bivše sovjetske republike koji bi onemogućili na dugi rok normalizaciju odnosa dve zemlje, odnosno Moskve i EU. Ahilova peta američkog plana su Severni tok 2 i Turski tok koji pretvaraju Ukrajinu iz energetskog srca u slepo crevo Evrope.
Pročitajte još:
Podsetimo, Bajden je bio izaslanik predsednika SAD Barka Obame za Ukrajinu tokom smene kleptokrate Viktora Janukoviča i bio je šef Viktoriji Nuland koja je podrila dogovor u režiji ondašnjeg nemačkog šefa diplomatije Valtera Štajnmajera koji bi sačuvao teritorijalni integritet Ukrajine i sprečio rat. “Fuck the EU”, rekla je tada Nuland iznervirana što Berlin kvari planove Vašingtona u koje su uložne milijarde dolara.
Bajden je kao potpredsednik SAD posetio čak šest puta Ukrajinu, održao je govor u Radi (ukrajinski parlament) i uspešno je izlobirao da Kongres odobri naoružavanje ukrajinski vojnih i paravojnih snaga. U očima novog američkog presednika Ukrajina je morala dovoljno da se naoruža kako bi odvratila Rusiju od bilo kakve ideje vojne invazije.
Pat pozicija u Ukrajini i Gruziji, sa Krimom, Donbasom, Luhanskom, Južnom Osetijom i Abhazijom bi mogla da bude iskorišćena od SAD kao ulog u buduće strateško partnerstvo sa Rusijom. Za Moskvu je “crvena linija” širenje NATO-a ka njenim granicama. Na kraju krajeva, i SAD bi odgovaralo postojanje tzv. država jastuka između Severnoatlantske alijanse i Rusije i orjentisanje ka stvarnim takmacima američke hegemonije na Starom kontinentu i globusu.
Uspešnost Bajdenove spoljne politike u Evropi i na planeti će se meriti sposobnošću nove administracije da zaboravi na stare šablone i da prestane da gleda Evropu i svet kroz istočnoevropsku prizmu armije funkcionera, diplomata i analitičara koji su ostali zaglavljeni u 20.veku. Drugim rečima, više Endrjua Maršala manje Zbignjeva Bržežinskog i Henrija Kisindžera, jer kako reče stari dobri lord Palmerston “nema večitih prijatelja i neprijatelja, večni su samo interesi”.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare