Podeli
ranko pivljanin
Foto: Promo

I šta ćemo sad? Putin, po svoj prilici, neće doći na osvećenje Hrama Svetog Save,Tramp ima preča posla - koronu kao razlog mu Vučić ne bi priznao, ali zbog izbora ima potpuno razumevanje – i tako će svetosavski plato i hepening krajem oktobra spasti na Mileta Dodika, dežurnog čupavca iz Vučićeve kutije. Uostalom, diskutabilno je da li će se tamo pojaviti i Vučić - predavanja su u toku, krenule i vežbe, a profesori na Višoj trenerskoj su poznati po strogoći i ne tolerišu izostanke.

Posle “niskostrasne” poruke Marije Zaharove kojom je komentarisala ono Vučićevo poniženje u Beloj kući, sada je na njegovu adresu iz Moskve stigla mnogo direktnija i ozbiljnija poruka kao rečit odgovor na Vučićev vašingtonski salto mortale kojim je trampio, koliko toliko, sigurnu zaštitu šape ruskog medveda, za neizvesnu hladovinu ispod jenkijevskog šešira.

Vućića je, očigledno silom prilika, tačnije silom koja proističe iz batine svetskog žandarma koji je počeo da gubi strpljenje spram restla balkanske papazjanije, zapalo da on preseče zavodljivu ali neostvarivu i, u praktičnom smislu, idiotsku postavku srpske diplomatije zvanu “četiri stuba” (Rusija, EU, Kina, SAD). Ona je začeta još u vreme vlasti demokrata, kilavih i plašljivih da naprave hrabar i nedvosmislen iskorak ka Evropi, a nastavio je da je ljulja i u životu održava politički preobraćenik koji je , do juče, Srbiju video i priželjkivao kao pridruženu guberniju rusko- beloruskog saveza.

Četvorostruki oslonac zvuči lepo i idealno, problem je što je koncepcija “dobar sa svim i svakim” u realnosti međunarodnih odnosa nemoguća i teško izvodljiva. Samo toliko. Naime, rukovodeći se takvim spoljnopolitičkim orjentirom, Srbija se našla u ulozi kurtizane koja šeta od jednog do drugog ljubavnika, naivno očekujući da će svaki od njih imati razumevanja za njene izlete i strasne zagrljaje sa onim drugim, trećim, četvrtim… Ne biva, uvek neki od njih izgubi živce i eto nevolja u romansi.

Kad tad se autujete onakvim kakvim je portparolka ruskog MIP-a videla i opisala Vučića posle vašingtonskog “kleknuća” i uzaludni su pokušaji peglanja na Istoku njegovog ljubavnog izleta u ovalnu sobu Bele kuće (“Neću dovoditi u pitanje prijateljstvo sa Kinom”; “Srbija će biti pouzdan partner Rusiji” i “Nikad joj neće uvoditi sankcije”…) kao i ulagivanja EU (“Jasno definisan spoljnopolitički pravac Srbije su evropski put i evropske integracije zemlje”).

Falš ključevi od vrata Bele kuće ne otvaraju kineske i ruske katance, sa njima možeš samo da se slikaš. Čak ni politički analfabeta kao što Ana Brnabić nije verovala svojim rečima dok je, u unisonoj akciji “kontrole štete”, govorila kako vašingtonski sporazum “ne kompromituje našu saradnju ni sa Kinom ni sa Ruskom Federacijom” i da “otvara jedna vrata, ali ne zatvara sva druga”. Srbija je, faktički, nastavila sa balansiranjem samo što je taj hod po žici sada nastavljen bez onog štapa u rukama koji cirkuzantu pomaže pri održavanju ravnoteže.

Niko ti više ne veruje, svi su sa tobom na rezervi pa i onaj u čijem krilu trenutno sediš, tako da je “šamar” iz Moskve najmanje što se moglo očekivati. Možemo samo da zamislimo kako će brideti kad Vučić bude krenuo da sprovodi “energetsku diversifikaciju” spram Rusije koja je sada samo parafirana a na nju se neformalno obavezao još pre pet godina kada je kao premijer negde u Tirani izjavio kako će Srbija “prihvatiti američku sugestiju da smanji zavisnost od ruskog gasa” i to tako što će se priključiti gasovodu koji sprovodi gas iz Azerbejdžana i ima američku podršku. Tom prilikom je naglasio kako je to “veoma važno za naše američke prijatelje”, a on očigledno nema srca da ih odbije.

Nije problem naše okretanje Americi, već što se sa tim zaokretom zakasnilo najmanje trideset godina tokom kojih smo od nje nekoliko puta, na različite načine, dobili batine pa ovaj najnoviji flert sada ima sve odlike “štokholmskog sindroma” u okviru koga nam Đura oprašta što nas je tukao. U trenutku kad je Zapad predvođen Amerikom igrao presudnu ulogu u svetu, Slobodan Milošević je branio sovjetski komunizam koji se, zajedno sa SSSR-om, raspadao u paramparčad. A u momentu američke globalne defanzive, dok joj njeni glavni takmaci sa Istoka ruše najmoćnije oružje – dolar, Aleksandar Vučić staje pod njenu zastavu. Dakle, i kad se distanciramo od Amerike i kad joj hrlimo pod skute, nepogrešivo biramo pogrešno.

(Dva ilustrativna detalja naših nesporazuma sa preokookeanskom velesilom. Svojevremeno je Saša Vukadinović, bivši šef BIA, bio u poseti kolegama iz CIA i tamo mu je jedan od njenih dužnosnika, otprilike, ovako objasnio kako stoje stvari. Mi smo, reći će on, na početku jugoslovenskog raspada razmišljali na čiju stranu da stanemo i odabrali smo srpsku, jer nam je to bilo najpraktičnije, delom i zbog javnog mnjenja koje je znalo da smo bili na istoj strani u dva svetska rata, svi su znali za Teslu i Pupina, sećanje na akciju spasavanja američkih pilota od strane vojske Draže Mihailovića još je bilo sveže. Međutim, mi smo posmatrali šta i kako radi Milošević i ništa nam nije bilo jasno. Jedna pogrešna stvar, druga, treća…i onda smo vas otpisali.

Drugi put Milošević je okrenuo Amerikance protiv sebe tokom čuvenih pregovora u Dejtonu kada je u blizini baze Rajt Peterson “bivakovao” Ibrahim Rugova sa kosovskom delegacijom, nošen idejom da se tu reši i kosovski problem. Praktični Amerikanc su napravili neki nacrt pregovora i ponudili ga Miloševiću (o tome svedoči naš tadašnji “oficir za vezu” tokom dejtonskih pregovora Nebojša Vujović u knjizi “Poslednji let iz Dejtona”) ali je on papir pocepao uz reči da je “Kosovo unutrašnje pitanje Srbije” i da se “Amerikanci ne mogu sa njim za…..ti” i “ako hoće zaje…ciju, imaće je”. Znamo kako se ta zaje….cija završila.)

A to što neće doći Putin još ćemo da preživimo, ali ako, u nekom trenutku, ne bude stigao i ruski gas onda ćemo tek biti u problemu. Osim ako Vučić ne namerava da cedimo energente iz američkih škriljaca. Vežbali smo na suvoj drenovini, možda nešto i kapne.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar