"Ne mogu da ti odam šta mi je supruga Alina donela sa 'ruskom školom'. To su njihovi sistemi treninga: psihološki, taktički i tehnički", priča Milenko Sebić za Nova.rs prilikom gostovanja našoj redakciji.
Milenko Sebić je 2. avgusta ušao u legendu. U izuzetnoj konkurenciji uspeo je da stigne do bronzane medalje u „kraljevskoj disciplini“ (malokalibarska puška trostav, 50 metara), a onda čitavoj Srbiji otkrije ko je on zapravo.
Momak rođen u Trsteniku, veliki gospodin i profesionalac, ima priču za film.
PROČITAJTE JOŠ
„Upucao“ je bronzanu medalju, a onda izveo najemotivniji momenat Igara u Tokiju. Izvadio je fotografiju Bobane Veličković Momčilović koja nas je napustila pre godinu dana i posvetio joj odličje. Kada god priča o njoj, uvek mu zasijaju oči i napune se suzama.
„Ja to nisam nikom rekao, planirao sam to, ali sam terao sam sebe. To mi je bila dodatna motivacija. Gledam osnovni meč i par puta mi se uključilo u glavi: ‘Ajde, moraš’. Kad sam ušao u finale rekao sam: Čoveče, sad ti je najbolja prilika za to’. Veče pre toga sam odštampao sliku, otišao sam u selo i tražio da mi urade sliku na papairu. Japanci mi kažu ‘Only PDF’ („Samo PDF“), molio sam Japanku i na kraju mi uradi. Stavio sam je u fasciklu i kada sam došao tamo rekao sam ‘Ljudi, ja moram nešto da uradim’. Nisam nikom rekao o čemu se radi, nisam hteo nikog da opterećujem, to je bila moja želja. Osećao sam da tako treba da uradim. Kao da je bila tu, osetio sam olakšanje, otišla je tako da se nismo ni videli… Bilo je EP i posle toga je krenula korona, treninzi, samo haos“, počeo je Sebić razgovor u poseti Nova.rs.
Kada je završio finale, selektor Dragan Donević mu je saopštio da se plasirao na Svetski kup, a njihov razgovor otkriva koliko imaju sjajan odnos.
„Nisam ni znao da je finale Svetskog kupa u Bakuu za dva meseca. Planirao sam da ne pipnem pušku dva meseca, kad dolazi Donević i kaže: ‘Plasirao si se za finale Svetskog kupa’. Rekao sam da hoću i odmah krećemo. Sada nam je period do Pariza kraći, sledeće godine počinju da se jure kvote za Olimpijske igre“.
Otkrio je i kako sve izgleda „iza kulisa“ Igara i sa čim su sada sve morali da se nose sportisti.
„Prevoz je bio u početku katastrofa. Kada se napuni autobus, samo ti kažu sledeći je u osam. Kako, čoveče, pa žurim na trening. To je bilo dok su bili neobavezni treninzi, posle je moralo, ljudi su se bunili, pa onda napune i taj autobus. Imali smo aplikacije za kretanje. Imamo grupu olimpijci i njih nekoliko je poslalo sliku kako pokazuju da su ih izbrisali. Bila je jedna za kontakt, koja nije proradila, i druga za zdravlje. Ako ne popuniš ‘Oču’ do 11 sati, telefon kreće da pišti. Ta prva knjiga pravila je bila ogromna“.
Najveća zvezda Igara bio je definitivno Novak Đoković (4. mesto u singlu i miks dublu), a po nekim procenama napravio je oko 5.000 selfija u Tokiju. Sebić je potvrdio da su od Đokovića mnogo naučili.
„Njemu je stalno tako, gde god da se pojavi svuda je ludilo. Imponuje mu to, trudio se da ispoštuje. Išao je u restoran, u teretanu, sedeo ispred zgrade, hteo je da ispoštuje sve te ljude, i to mu pravi poene. On je u razgovorima prenosio iskustva, kako sve preživljava psihički, odatle možeš da izvučeš toliko toga. Jedan od najveći svih vremena je sa tobom, lepo je da osećaš važnost i veličinu Srbije. Pitaju me: ‘Odakle si?’. Kažem: ‘Serbia’. Oni ponove: ‘Sirija?’, sledi pojašnjenje: „Nou, nou, Serbia. Novak Đoković“. I onda shvate: ‘Aaaaaa, Serbia’.
Pojasnio je i kako je izgledalo druženje u Olimpijskom selu.
„Korona mi je pomogla da se dodatno bolje spremim. Uzeo sam kvotu u disciplini za koju kažu da nisam konkurentan. Rekao sam sebi: ‘Idem da uživam u pucanju’. Tamo je druženje bilo fenomenalno. Fantastični profesionalci i ljudi, skidam im kapu. Svi smo se družili, na našem spratu su bili vaterpolisti, košarkašice i odbojkašice, pa smo svi bili tu. Dobio sam neke slike da su pratili moj finalni meč, baš mi je bilo drago“.
Za bronzanog olimpijca važi da je najveći radnik među strelcima i da po pravilu uvek ispuca više metaka od svih ostalih.
„Provodim najviše vremena na strelištu i koristim najviše metaka. Meni je meč 120 metaka, plus proba do 200. Ako mislite na takmičenju da izvedete to maksimalno, morate da gađate barem duplo ili bar da ponovite još jedan stav. To je minimum 300 metaka po treningu, gađam toliko jer mi se to pokazalo kao dobra stvar. Moram da radim i treniram da bih imao sigurnost. Kada kvalitetno treniram ne idem na sreću. Za mene je sreća kada ne treniram 3-4 dana, pa na takmičenju odradim solidan rezultat. Ako treniram znam da će biti rezultat. Nisam od onih koji ne treniraju, pa naprave dobar rezultat“.
Sačuvao je tajnu kako se priprema i šta zapravo znači „ruska škola“ uz nezaobilazan ogroman osmeh.
„To ne mogu da ti odam. To su njihovi sistemi treninga, psihološki, taktički i tehnički. To je drugačiji pristup u odnosu na nas, ali ništa spektakularno“.
Zato nam je otkrio kakva je bila prva reakcija supruge Aline i govorio o specifičnom venčanju.
„Supruga je bila baš oduševljena jer zna koliko je bilo teško sve ovo. Koliko smo se i namučili u pripremama i ovo je došlo kao opuštajuće za telo i mozak. Sa suprugom sam se upoznao na takmičenju i kasnije počeli da se zabavljamo. Kad smo rešili da se uzmemo, bila je zamisao da se uzmemo u trenerkama. Ona ruskoj, a ja srpskoj. Kad smo stigli tamo, matičar nas gleda čudno, svi sređeni, mi u trenerkama. ‘Da niste pogrešili sobu?’, pitao nas je matičar. Kada smo objasnili rekao je: ‘Super, dobra je fora’. Bilo je to veoma originalno“.
Tek postaje svestan koliko je oduševio sve u Srbiji.
„Svakog dana pošaljem ko zna koliko poruka, ne stižem da odgovorim svim ljudima, a želim to da uradim“.
Mnogima je za oko zapao kačket koji je Sebić nosio u finalu. Već godinama ga nosi na velikim takmičenjima i smatra ga talijom.
„Taj model kačketa nosim baš dugo. Ovaj iz Tokija sam poklonio Olimpijskom komitetu za muzej. Razmšiljao sam šta da dam, jer posle velikih takmičenja ostavimo suvenir. Otvorim torbu i prvo stoji kačket. ‘Pa, to je to. Kupiću isti za Pariz. Dobro je urađen i grb’, pomislim. Našao sam ga kod nas gde se prodaju suveniri pre nekoliko godina. Posle nisam nigde mogao da ga nađem, a moj je već bio gotov. Ulazimo jednom u prodavnicu, na akciji vidim taj kačket i odmaj kažem: ‘Daj mi’. Uzeo sam jedan crveni i tamnoplavi“, završio je priču Sebić za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar