Kada će se svet konačno vratiti u normalu?

*(ova karticu koju vidite je i mene iznenadila, ali pohvale za foto službu)

Zapravo, sada kada se osvrnem iza sebe nisam ni siguran šta je zapravo normalno. Sudbina je htela da dovoljno godina za ozbiljna putovanja kakva su grend slem turniri i drugi teniski događaji napunim tek u postkovid eri. Ipak, nekako se od onog ekstrema sve polako vratilo u normalu sve dok opet nije.

Evo jednog primera, ne razumem se previše u spoljnu politiku, znam neke osnovne stvari, a i zaista se trudim da me to ne dotiče previše. Imamo dovoljno problema u Srbiji, imam i sam dovoljno problema, da se sada više bavim nekim pitanjima koja su za mene daleka i strana poput sukoba Indije i Pakistana. Ipak, kako to obično biva, to me je "ujelo za dupe".

Dolazak na "Šarl de Gol", po mnogim informacijama najstresniji aerodrom u Evropi (o tome je već bilo reči) bio je neobično lagan. Ko ne zna sada na beogradskom aerodromu postoji automatsko očitavanje srpskih (i još nekih) pasoša, pa sve ide neuporedivo brže nego ranije. Išlo bi još brže, ruku na srce, da ponekad ljudi pogledaju kako je nacrtano da postave pasoš. Po pravilu ga stave nepravilno, a onda gledaju onim štenećim očima i kao da im duša viče da im pomognu. Ali, dobro, vreme čekanja je neuporedivo manje, a dok ova novotarija ne postane standard na koji su svi navikli spremite se za te šteneće okice. Kad smo kod štenećih okica, evo pasa koji su uživali u jurnjavi teniskih loptica ispred medija centra. Naglo su mi popravili dan.

Šta se to desilo po sletanju u Pariz. Prvi put, hvala Bogu, nisam imao situaciju da doživim saobraćajnu nesreću pre puta, da odlazim na informativni razgovor u policiju ili još neku od drugih genijalnosti kroz koje sam prolazio tokom prethodne tri godine.

Dovoljno sam se puta pomakao sada iz Srbije da kažem da je sve ovo uobičajeno. Ipak, ne mogu da se naviknem na te razlike koje postoje samo na osnovu nacionalne pripadnosti, boje kože, itd. Da ne zalazimo sada u to da li sam ja savršeno laboratorijski izdanak političke koreknosti i jednakosti među ljudima (sigurno da nisam), ali kada je moj avion sleteo u Pariz sletelo je i pregršt drugih. Sasvim uobičajena stvar.

I dok ja iz nekog razloga u ruci držim memoare Metjua Perija (osim u onim delovima kada je bez svesti, pa imamo biografiju) u kojima čovek govori o nekim unutrašnjim demonima koji mu nisu davali mira čak i kada je imao kuću sa pogledom na LA i Džuliju Roberts uz sebe, pored mene redari aerodroma neprestano propuštaju neke ljude.

I u početku mi to nije smetalo, već je ranije napravljena segregacija na osnovu toga da li ste iz 10 najmoćnijih zemalja i da li imate decu (ispade da je najgore biti Srbin bez dece - kakav paradoks novog sveta) onda je usledilo novo ubacivanje preko reda. Vidim svi imaju plave pasoše, neka slova jasno prepoznajem, druge pak znakove znam samo iz grbova i nekih starih zapisa koje sam gledao (ne čitao) na Filološkom.

Da, Rusi, Ukrajini i Izraelci su naizmenično propuštani, a onda im se tražilo i crno ispod nokta. Bez reči, ali svakakve provere su rađene, uostalom samo su tim ljudima tražili da ostave otiske prstiju po ulasku u zemlju. U trenutku kada je čitav svet zapao u jednu krizu liberalne ideje, kapitalizma kao jedine preživele ideologije, umesto da se ide u apsolutno utopističku ideju o "globalnom selu" i kosmopolitskom društvu, imamo pooštravanje propisa i menjanje nekih stvari. Obećavam, sledeće priče će biti malo vedrije, ali posle samo četiri prespavana sata se probudilo ono mrzovoljno u meni.

Na sreću, svi koji su prešli preko reda su i dobili zeleno svetlo da uđu u zemlju, ali, eto, to je jedna crtica koja mi je privukla pažnju. Što se samog Pariza tiče čini se da je konačno malo prodisao u postolimpijskoj eri. Doduše, gotovo je sve skuplje 10 do 15 odsto nego prošle godine što pokazuje da inflacija ne galopira samo u Srbiji (mogu i to da vam predstavim da uporedimo cene ima i skupljih i jeftinijih stvari nego u Srbiji).

Ali, eto to je neki početak, prvi utisak o tome kako sada izgledaju stvari u jednom ovako prometnom gradu. Bio sam pre tri meseca u Kopenhagenu, ali tada nisam video ništa ni nalik ovome. Prosto, stvari se vrlo, vrlo brzo menjaju.

Na kraju naravno ostaje to pitanje šta je normalnost? Za mene i za vas možda i nije ista stvar, ali je sigurno da bismo svi voleli da sve funkcioniše. I to je neki početak.

E, da umalo da zaboravim da vam objasnim naslovnu fotografiju. Kao svaki knjiški moljac kako nazivaju štrebere sam iskoristio prvi slobodni dan da posetim i jednu antikvarnicu kada mi je ova razglednica privukla pažnju.

Film "Metoda doktora Voronova" nisam do sada gledao, ali sada definitivno to moram da uradim. Zašto, evo kako Wikipedia počinje priču o Seržu Voronovu.

"Serž Abrahamovič Voronov (ruski: Sergej Abramovič Voronov; oko 10. jula 1866 — 3. septembar 1951) je bio francuski hirurg ruskog porekla koji je stekao slavu svojom praksom ksenotransplantacije tkiva testisa majmuna na testise muškaraca, navodno kao anti-terapiju u Francuskoj dvadesetih i tridesetih godina."

Da li ste šokirani da je "čovek majmunske žlezde" uspeo od toga da se obogati, a da je kasnije dokazano da je sve bilo lažno. Ma da, i ja isto.

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni