VIDEO Sleteo sam na najstresniji aerodrom u Evropi: Bio sam spreman na sve, a opet sam se iznenadio

Mislio sam da se termin najstresniji odnosi na ono što rade putnicima, ali se zapravo odnosi na opterećenje koje trpi aerodrom.

Kroz čuveni je aerodrom je prošle godine prodefilovalo 67.421.316 putnika, a sam grad se nalazi na 31,66 kilometara od centra grada i po tome je jedan od najudaljenijih u čitavoj Evropi. Obično svaki drugi avion kasni u manjoj ili većoj meri.

Dakle, situacija nije idealna jer možete da očekujete pravi haos, pa kada sam video trake za pasošku kontrolu mislio sam da nikada neću stići na red. Samo zato što izgledaju kao nepregledno polje lavande zbog ljubičaste, kad ono...

Jedan tip (ovakvo određenje je zbog onog što sledi) ispred mene je prošao kroz red namenjen Amerikancima, Kanađanima i državljanima Evropske unije, a radnik ga je pitao "Are you American?" ("Da li si Amerikanac?"), na šta je spremno odgovorio "Almost" ("Skoro") i nastavio. Naravno, dva koraka kasnije je počeo da priča na srpskom, a onda se na kraju prebacio u liniju namenjenu svim ostalim pasošima.

Pasoška kontrola je prošla bezbolno sa čekanjem od samo par minuta. Jeste dugo hodanje kroz lavirnit aerodroma koji čak nije ni najsjajnije obeležen, ali ni u jednom trenutku se ne možete izgubiti.

Posle kratkog putovanja vozom sa jednom na drugi terminal došao sam i do kofera. Pa, šta je ljudi ovde "najstresnije" u Evropi? Bio sam pripremljen na sve moguće stvari (u Londonu sam izgubio 3,5 sata na pasoškoj kontroli, nešto kao mađarska granica za one koji voze), ali nisam na to da ću proći - bezbolno. Doduše, to ne može da kaže moj kofer koji se usput "oslobodio" jednog značajnog dela plastike. Ipak, kada je pa sve savršeno u životu?

Bukvalno ništa nije predstavljao problem, pa sam vrlo brzo uspeo da pronađem i Uber (koji kada se deli na dva ili više dela ispada jeftiniji od voza do centra grada) i onda došao do stresne situacije koju sam sam sebi zakuvao. Ukucao sam tačnu ulicu, ali u pogrešnom delu grada (kao kada u Beogradu različite opštine imaju iste nazive ulica), pa smo nasred auto-puta to prepravljali u hodu. Neli je lako prihvatila promenu adrese i štaviše pričala je i više nego solidan engleski. To je ozbiljan korak za državu koja će sada, po treći put organizovati Olimpijske igre (jedini u istoriji uz London).

Usledio je dolazak na sam Rolan Garos kako bih podigao akreditaciju i dosta me je začudilo da teniseri sada slobodno tumaraju kompleksom. Kao kada predatori sigurno prolaze delom ekosistema kojim gospodare, nasmejani, vedri ili užurbani, tek većina je bila tu.

Možda nisu postavljeni svi štandovi sa hranom za navijače, ali ono što je bitno za tenis funkcioniše savršeno.

Nikada pre nisam stigao ovako rano na jedan grend slem i ovo je atmosfera koju sam prvi put video. Bez trke, vike, organizovanog haosa u kom se jede s nogu ili trči i kuca nešto.

Ipak, biće prilike da pričamo o samom Rolan Garosu tokom sledeće dve sedmice. Za sada je onaj zabavni deo za navijače daleko od spremnog, ali i to će se vrlo, vrlo brzo promeniti.

BONUS VIDEO Novak Đoković Miljanu: Šta nazad?