0
Dečko iz Srbije postao je teniski "kralj Australije", a da nikad zapravo nije osvojio tamošnju publiku. Tako se bar čini ovih dana.
Da sve dobije i dozu ironije, publika u Australiji ga je uvek više volela nego ostale sa engleskog govornog područja, poput Engleske ili Sjedinjenih Država.
Kod Engleza je dugo terorisao Endija Marija, sa Endijem Rodikom se svojevremeno umalo potukao i eto dva povoda da mu ne budu naklonjeni na Ostrvu i preko Atlantika.
PROČITAJTE JOŠ:
Ako izuzmemo Peking, Šangaj i slična mesta na dalekom istoku, Australija je jedno od retkih mesta gde se može videti mnogo Novakovih navijača.
Istini za volju, uglavnom je tu reč o srpskoj dijaspori, oni „pravi“ Australijanci su uglavnom nešto uzdržaniji, ali Novak godinama ne ukazuje ništa osim poštovanja i zato ga nisu „gazili“ kao što to rade Britanci i Amerikanci.
Posebno ne u javnom prostoru, a onda i na tribinama, svojim zvižducima. U poslednje vreme se i to promenilo i deluje da mu i publika u Australiji nešto više okreće leđa.
Kao za inat, kada god Đoković kaže nešto što može da pomogne njegovim kolegama, obije mu se o glavu.
Ne znači to da je on neviđeni altruista i humanista, ili čovek koji misli isključivo na druge, pre nego na sebe.
Ali jeste onaj koji veruje da ima dovoljno kredibiliteta da zauzme stav i da ga jasno izgovori, što je u licemernom svetu veliki greh.
Kad je to uradio u Australiji tokom karantina i zahtevao više treninga i bolje uslove za igrače, kao da je ubo prstom u oko tamošnjoj javnosti.
Australijanci su nekako ljubomorno čuvali svoju zemlju od koronavirusa i činilo se kao da se ponose strogim merama zaštite, te im je Đokovićevo istupanje bilo kao da ih je opsovao.
Automatski su počeli da iz fioka izvlače ono što se dešavalo prethodne godine sa Adrija turom, vakcinama, pa i incident sa US Opena, spominjao se i teniski sindikat koji je Đoković pokrenuo.
Novak je i tada pričao zdravorazumske stvari ili priznavao greške kada bi ih pravio, samo što je to po pravilu okretano i kao takvo je obrađeno i u Australiji.
S druge strane, poslednjih godina imamo Nika Kirjosa koji malo-malo pa oplete po srpskom igraču, iako po rezultatima ne može ni peškir i loptice da mu dobacuje.
PROČITAJTE JOŠ:
Zna to i on sam, verovatno ga nije ni briga, ali Kirjosove reči imaju svoju publiku u njegovoj rodnoj zemlji.
Publiku koja ga podržava, kao što ovde u Srbiji ima onu koja ga smatra budalom, samo što se grend slem ne igra kod nas, nego kod njih.
Baš je nedavno nazvao Đokovića „budalom“, da bi onda pažnju privukao tvrdnjom kako „on ne voli Novaka, ali ne voli ni Novak njega“.
Ok rođače, razumeli smo i prvih pedeset puta kad si rekao nešto na tu foru, ‘aj’ sad idi i osvoji nešto.
Zanimljivo je da je baš taj i takav Kirjos koji redovno proziva Đokovića kao „kovidiota“, prošle godine uslikan bez maske u jednom noćnom klubu posle Adrija tura.
Znao je da priča kako je Đoković ovakav ili onakav, a onda posle „puju-pike, ne važi“ ili „nisam nosio masku samo zbog fotkanja“.
Ovakve stvari ne donose nikome dobro. Navijači će u Melburnu pre podržati svog igrača, još kad mu se pridruže razni Vudbridži, Grotovi i ostali, onda ovakva mišljenja imaju uticaja.
Može se svašta misliti o Đokoviću, ali kad neko kao Sem Grot uporedi Novaka sa Kirjosom i nazove ga „zlikovcem kome bi bilo bolje da začepi“, pa čovek lupio i jedva živ ostao.
Nisu Đokoviću potrebni advokati mada je baš ovog vikenda rekao da mu ne prijaju negativni novinski napisi. Ali isto tako mu nisu potrebni ni mešetari koji uporno kvare ono što se on upinje da popravi.
„To je kao Pandorina kutija. Ako sada krenemo da govorimo o tome, nećemo stati večeras. Verovatno je tu milion različitih razloga. Iskreno, pomirio sam se sa time. Ne mogu da kažem da me ne dotiče – naravno da me nepravda ili nekorektan odnos nekog medija dotakne, čovek sam od krvi i mesa, imam emocije i naravno da mi ne prija, voleo bih da imam lep odnos sa njima, ali očigledno je da to nije uvek moguće. Trudim se da se fokusiram na pozitivne stvari, na pozitivne članke i tekstove“, rekao je Srbin u nedelju.
U javnim nastupima se maksimalno trudi da ostane smiren i da ne odgovara na prozivke, provokacije medija ili, u krajnjoj liniji publike.
Toliko zapravo, da ponekad iznervira i ljude u Srbiji koji nabusito ili ponosito kažu „ma što ih nije oterao u…“.
Sada je kasno da menja svoj imidž i nema potrebe to da radi. Hiljadu razloga može da bude da ga zapadna publika zavoli, svejedno će se uhvatiti za onaj jedan da ga odbaci.
Politika je tu odavno umešala svoje prste, pa onda što god dolazi iz Srbije, ne može da bude dobro. Ovo nije neki srpski alibi, činjenica je nažalost.
Ovako nešto ne zaobilazi ni običan svet koji tokom slobodnog popodneva ode da gleda neke tenisere kako prebacuju lopticu preko mreže.
Đokoviću se zamera i kad ne ćuti o nekim stvarima koje se samo prećutno podrazumevaju.
Teniseri poput Federera i Nadala dođu u London i Pariz, osvoje turnir, slikaju se s peharom, zahvale se i svi ih obožavaju.
Novak dođe i osvoji Australiju, Srbi igraju kolo, Australijanci više isprate to u stilu, „ok, idemo dalje“.
Kad Đoković kaže nešto više od zahvalnice, dobije po nosu kroz medije i ispada kao da sve što treba da radiš kad si u toj poziciji, jeste da igraš najbolje što možeš, ćutiš i ni na koji način ne koristiš svoj uticaj van terena.
Čak i kad imaš šta da kažeš. Zato se Novak neće ni tući s vetrenjačama, a Tim Henman je u pravu kad kaže da sve to treba da ignoriše.
Jer, kad se podvuče crta na kraju karijere može komotno da zaćuti, a da brojevi i trofeji govore umesto njega.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
