„Mi nismo ničega svesni“: Gledao sam iz prvog reda kako se Novak Đoković tresao zbog najvećeg uspeha u karijeri

Nisam teniski fanatik, niti zaljubljenik u tenis. Naravno da smatram da je Novak Đoković verovatno najveći srpski sportista u istoriji. Tog 4. avgusta 2024. godine postao je besmrtan. Samo TO zlato koje mu je nedostajalo u epskoj karijeri - konačno je stavio oko vrata.

Da li se sećam svakog detalja tog dana? Apsolutno ne... Neka sećanja naviru, neke neverovatne i do tada nepoznate emocije, ali kada su takvi osećaju u pitanju onda i sve prolazi i ostaje nekako u magnovenju.

Neću da kukam u kakvom vremenu živimo, ali malo i hoću. Jer, stvari se dešavaju takvom brzinom da bukvalno ne stižemo dovoljno da ih procesuiramo i doživimo na pravi način. Ili način na koji želimo. Bilo privatno ili poslovno, za nekoliko meseci se toliko proživi, kao više života u godinu ili dve.

Sve te emocije koje nas zapljusnu ne mogu da se "svare" tek tako odjednom - bum, desilo se, idemo dalje. Čekaj, stani, a da se malo uživa u tome, proživi još neki put, prevrti film u glavi, prepriča sa prijateljima i osobama do kojih nam je stalo. Ma kakvi, zaboravi na to, spakuj u neku fioku tamo u glavi i teraj dalje.

Takvih situacija je bilo i na Olimpijskim igrama u Parizu prošle godine, koje su bez sumnje vrhunac (ili jedan od) karijere svakoga ko živi ovaj posao. Kada smo 30. jula obeležili godišnjicu od olimpijskog zlata Zorane Arunović i Damira Mikeca, i njihovog tima na čelu sa Jelenom Arunović koji nam je dao i taj ljudski pečat, znao sam da se približava i godišnjica Novakovog finala u Parizu.

A tih dana su se ređali događaji koje želite da pamtite ceo život... Prva olimpijska medalja čudesnih strelaca, i to zlatna za Srbiju na Igrama na kojima sam, utakmica košarkaša sa Amerikancima u grupnoj fazi i finale Đokovića protiv Karlosa Alkaraza za TO zlato. Sve to u nedelju dana...

Evo i sada, godinu kasnije, kad razmišljam o svemu tome - sećanja su maglovita. Emocije su morale brzo da se potisnu jer se išlo dalje, ali ostaju negde u malom mozgu zauvek.

Pokušavao sam da prevrtim u glavi ceo taj dan, 4. avgust 2024. godine. Bio je to deseti dan Igara u Parizu, sećam se da smo mi kolege imali neki prećutni dogovor da se sredimo - košulje su bile obavezne, jer ipak se igralo tenisko olimpijsko finale.

Dan je počeo uobičajenim javljanjem za jugarnji program "Pokreni se" na TV Nova, po tradiciji sa krova hotela odakle sam se uključivao uživo u program. I sve ostalo je bilo podređeno tom finalu uz čaroban kraj dana na drugom kraju Pariza, gde je bilo finale trke na 100 metara, simbola OI. Moralo je i tamo da se ode, ali o tome kasnije.

Imao sam tremu, osećao sam se kao da ja treba da istrčim na šljaku „Filipa Šatrijea“ i igram finale, iako inače nisam tremaroš. Menjao sam dve linije metroa do Bulonjske šume u kojoj je teniski kompleks i čim se izašlo iz podezme primetna je bila gužva, iako sam na kompleks Rolan Garosa došao oko 11 časova, računao sam da je to oko tri sata pre početka spektakla Đokovića i Alkaraza. I fešta je već bila u toku, a nikad više srpskih navijača okupiralo je prostor oko terena "Filip Šatrije".

Srpske trobojke bile su svuda, orilo se „Oleoleole Nole, Nole“, došli su ljudi iz svih delova sveta, ali bukvalno. Navijači iz Brazila, srpska porodica iz Izraela, Marina i Bogdan iz Vranja i Kragujevca ogrnuti u zastavu, svi su želeli da prisustvuju istoriji i raduju se zajedno sa Novakom. Usputno ćaskanje sa njima, smatranje sa kolegama i zauzimanje mesta na medijskoj tribini.

Znali smo da je Nole bez izgubljenog seta došao do finala, uz podmetanja oko termina mečeva, borbe sa povredom operisanog kolena i sve ostalo prateće... Sada je naspram sebe na pariskoj šljaci i u igri na dva dobijena seta imao Alkaraza, u naponu snage, tada aktuelnog osvajača Vimbldona i Rolan Garosa.

Iskreno, dozvolio sam sebi da sumnjam da može. Priznajem. Mislio sam da neće moći fizički da izdrži sve napore u zlatnoj trci sa 16 godina mlađim. Ali, kako je kročio na teren osetila se ona njegova aura. Šampion je tu, došao po ono što mu pripada. Kako bi rekla njegova ćerkica Tara - tata je najbolji. Stvarno jeste.

I to je pokazao tada epskim izdanjem, onim koje će se zauvek pamtiti. Bio je to meč koji bez daha gledaju i oni koji nisu fanatici i zaljubljenici u tenis, koje sport ne zanima, koji ne znaju do kraja ni pravila tenisa.

Kakva borba, kakav trijumf, kakav izliz emocija. Konačno je uspeo - Novak Đoković je olimpijski šampion posle četiri neuspešna pokušaja - osvojio je sve! Legenda, šampion svega, GOAT. Stavio je oko vrata i ono što mu je jedino nedostajalo. To je to, nema dalje, sviraj kraj.

Pao je na šljaku, tresao se, nije znao šta će sa sobom... Suze su same išle, nije mogao da prestane da plače čim je trijumfalno završio finale – 7:6(3), 7:6(2).

„Imam milijardu emocija koje mi se komešaju. Ponosan sam, srećan, zlato sam doneo Srbiji, možda i najveći sportski uspeh u životu“, bile su prve Noletove impresije u izjavi za RTS odmah posle finala.

Kakav je to dan bio... Dan kada je opet pisana istorija sporta, dan koji se pamti ceo život.

Gledao sam kako Novak Đoković igra finale na Olimpijskim igrama i osvaja zlato, kako Zorana i Damir osvajaju najsjajnije odličje, kako košarkaši Srbije igraju sa Drim timom, osetio sve čari OI u punom sjaju. I godinu dana kasnije jako je teško opisati sve emocije, ima ih milijardu što Nole kaže.

„Mi nismo ničega svesni“, komentarisali smo međusobno posle finala. Ne može sve ovo glava da „svari“ u trenutku, ovo su momenti za ceo život koji će se prepričavati i proživljavati iznova i iznova.

Na kraju je emotivno, punog srca, otpevao "Bože pravde" za istoriju, za pamćenje, za ceo život i poseban doživljaj nas na "Šatrijeu".

Miks nepoznatih emocija, adrenalina, svega što može da bude kada igra Srbija, ili Novak za Srbiju u ovom slučaju. I sve to još uživo, iz neposredne blizine, iz prvog reda što se kaže.

Najlepše „Bože pravde“, zlato oko vrata i srpska trobojka iznad svih za tih neverovatnih 120 sekundi i još pet neponovljivih sati sa Novakom, pošto je finale počelo 4. avgusta 2024. u 14.11 a njegova emotivna konferencija oko 19.00.

"Suze radosnice, samo sam se smejao sve vreme dok se intonirala himna. Biti na postolju sa zlatom i gledati zastavu kako se diže uz humnu - nema lepšeg osećaja. Ne može ništa da me učini ponosnijim, nadmašiuje sve moje individualne uspehe. Zato je bila toliko željena, i nabila toliko pritiska i meni i svima oko mene. Neiscrpna želja me je dovela do ovde i ogromna podrška srpskog naroda koju uvek osećam na OI. Nikad nisam osetio nešto ovako, ništa slično na teniskom terenu. Verovatno najveći uspeh u mojoj karijeri. Na otvaranju Igara u Londonu 2012. sam nosio zastavu i to je bio najbolji osećaj ikada - do sada. Uvek mi je bio prioritet da predstavljam svoju zemlju i da ponosno nosim srpsku zastavu, i to me motiviše i 'vozi' kao ništa drugo. Verovao sam, kroz celu karijeru, znao sam da će se desiti, samo je pitanje bilo kad. Olimpijske igre su svake četiri godine, znao sam da mi je 37 i da neću imati još mnogo vremena... Uvek postoje sumnje, pokušao sam da utišam sve oko sebe, sva ometanja i to je najveća borba, i presrećan sam kako sam to uspeo, Alkaraz je trenutno najbolji na svetu, a ja sam na sedmom nebu", poručio je tada Đoković.

I mi smo bili zajedno sa njim, a često opet odlutamo tamo na jedan od dana koji će se pamtiti ceo život.

Finale trke na 100 metara posle Novakovog zlata

Novak Đoković je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, a taj 4. avgust prošle godine za nas još nije bio gotov, čekao nas je još jedan spektakl uživo - finale trke na 100 metara.

Između Olimpijskih igara i trke na 100 metara stoji znak jednakosti, to je događaj koji prati cela planeta, kad sve stane na tih 10 sekundi. Sve zanima ko će biti najbrži, ko će prvi kroz cilj, da li iko prići svetskom rekordu Juseina Bolta (9,58 sekundi) od pre 15 godina. Sve oko Noleta i njegovog zlata završili smo tog dana oko 20 časova, ostala je dilema – da li idemo na finale trke na 100 metara? U momentu smo shvatili da to, ipak, ne može da bude dilema. Gledanje trke zbog koje svet stane ne bi smelo da se dovede u pitanje.

Jedino što smo i mi morali najbrže moguće da rešimo našu trku sa vremenom, da stignemo pre 21.50 za kada je bio zakazan start. Pariz je toliko ogroman, zamislite nešto baš veliko i dodajte puta tri i dobićete prestonicu Francuske. Gde god da krenemo, u proseku je potrebno 40-50 minuta metroom. Ovaj put i nešto jače, od Bulonjske šume do stadiona „Francuska“, koji je domaćin atletskom takmičenju, prevozom je trebalo sat vremena i pet minuta. Ta opcija je u startu otpala, da ne bismo baš i mi morali sprint da udarimo više puta na po 100 metara, od metroa do stadiona. Nekako smo uspeli da se prebacimo i kada smo stigli do stadiona, ostalo je još 20-ak minuta peške. Nije bio baš sprint, ali dobra trka na 1.500 metara po Sen Deniju (ozloglašeni deo Pariza) je pala.

I što bi rekli, sve to, sat i kusur vremena samo zarad 10 sekundi, ali bukvalno? Da, i vredelo je, baš, i opet bismo. Zato što smo u tih 10 sekundi doživeli istorijsku trku na 100 metara, ludu kao što dugo nije bila.

Muk na krcatim tribinama mogao je da se „čuje“, pozor, pucanj, pa neverovatna buka i nepunih 10 sekundi za ceo život. Čast, privilegija, uživanje – još jedna velika „stvar“ je mogla da se čekira na životnoj listi želja.

A, trka, ako je neko slučajno još nije video - neka je obavezno pogleda - ja tada nisam želeo da je snimam iz jednog jedinog razloga. I nije taj što novinarski ne smem da je objavim pa je zato nema u tekstu (zbog TV prava), mogao sam za sebe, nego sam želeo jednostavno da uživam u trenutku. U tom momentu, u tih 10 sekundi, tačnije 9,78, tačnije još manje.

Moderno doba donelo je toliko pošasti da sam hteo toliko da izdržim bez telefona, duže sam uspeo samo na sopstvenoj svadbi. Na kraju smo naučili i šta je pet hiljaditih delova sekunde, priznajem da nisam ni znao da to postoji, a upravo je foto-finiš i 0,005 odlučilo olimpijskog šampiona. Amerikanac Noa Lajls je istrčao čuvenu deonicu za 9,784 sekunde, srebro je osvojio Kišan Tompson iz Jamajke (9,789), a bronza je pripala Fredu Kirliju (SAD, 9,81).

BONUS VIDEO Nova.rs u poseti crkvi Svetog Save u Parizu, dolazio je i Novak Đoković sa porodicom