Odluka Novaka Đokovića da učestvuje na Olimpijskim igrama u Tokiju najviše je obradovala sve navijače u Srbiji i podigla pritisak njegovim protivnicima.
Cele godine mu na najvećim turnirima niko od tenisera iz svetskog vrha ne može „doakati“ na terenu, a kada se pojavila vest o tome da će igrati u Tokiju, bilo je jasno da je i tamo favorit.
Razlog je jednostavan, konkurencija verovatno nikad nije bila slabija – što ne znači da mu se zlatna medalja odmah može dodeliti.
Sve i da igra još samo jedan teniser u muškoj konkurenciji, Đokovićeve šanse bi svejedno bile 50:50. Bar teoretski.
Kao na traci su prethodnih dana odustajali najbolji igrači. Situacija sa koronom, karantinima i povredama je uzela danak i svakog dana se neko novo ime pojavi kao „precrtano“.
Poslednje u nizu bilo je Vasek Pospišil, jedan od Novakovih najbližih saradnika u PTPA, teniskom sindikatu koji štiti prava slabije rangiranih igrača.
Pre njega, otkazali su Dominik Tim, Rafael Nadal, Rodžer Federer, Denis Šapovalov, Miloš Raonić, David Gofan, Janik Siner, Gael Monfis, Kasper Rud, Kristijan Garin, Grigor Dimitrov, Danijel Evans, Vasek Pospišil, Stanislas Vavrinka, Danijel Evans… i to su uglavnom igrači iz reda onih najboljih 30 na svetu.
Suština je da su grend slemovi do sada bili jača konkurencija nego Olimpijske igre, a Đoković je do sada osvojio sva tri.
To ne treba da uljuljka Novaka jer i dalje ima više „mina“ koje mogu da mu eksplodiraju pod nogama ako ne bude igrao kako ume.
Prva je Danil Medvedev. Tokio će se igrati na tvrdim terenima. Medvedev je kukao proletos kako mrzi šljaku, na travi Vimbldona je stigao do osmine finala gde je prejak bio Hubert Hurkač.
Sada stiže na svoju omiljenu podlogu, beton, gde je zimus igrao finale Australijan Opena i pokazivao najbolje partije. Leži mu ta podloga jer ume besomučno da šamara loptu ravnim udarcima koje ni neko kalibra Đokovića povremeno ne može da stigne.
Zato je bilo iznenađujuće kada je Novak pobedio Medvedeva relativno lako u Australiji. Hurkač je svakako drugi ozbiljan oponent.
Mateo Beretini ga je savladao u Londonu u polufinalu, nakon što je Hubi pobedio Rodžera Federera na njegovoj omiljenoj podlozi.
Hurkačov stil igre podseća pomalo na Endija Marija, jer teške udarce ume da vraća i time frustrira protivnika. Uz to, igra energično i kad je u ritmu, ume da bude „naporan“.
Iz prvih deset tenisera planete, tu je za sada i Cicipas. Grk smatra Novaka dužnikom jer ga je Đoković ratosiljao mogućnosti da podigne prvi grend slem trofej.
U Parizu, razume se. Tamo je Grk vodio sa 2:0 u setovima, imao pobedu u rukama, a onda je Đoković otišao u toalet, vratio se u crveno-plavom odelu Supermena i razbio Cicipasa u naredna tri seta.
O Stefanosu je mnogo stvari već poznato. Igra duboko i napada oštre uglove ravnim udarcima, kada je u ritmu gotovo je nemoguće braniti se od njega.
Ume da promeni tempo poena, ali igra po sistemu toplo-hladno. Kad mu se igra i kad je priteran uza zid, tad je jedan od najtežih rivala, kada dominira, onda ume da se sporadično „izgubi“ i prepusti meč rivalu.
Nepredvidiv i još nedovoljno mentalno stabilan, svakako je drugi najjači rival u ovom trenutku za srpskog asa. Treći je Saša Zverev. I on ume da igra kao mašina, ali i kao 400. teniser planete.
Kako mu dođe. Zbog te nekonstantnosti nije pravio veće iskorake od titula na mastersima u Madridu, Londonu, Rimu i Kanadi. Ukoliko ode u Tokio, biće svakako jedan od najtežih protivnika.
Motiva mu ne manjka i to je najavio još u aprilu i maju kada je rekao da je spreman da igra i u „singlu i u dublu i u miksu ako treba“.
Medvedev je takođe rekao da mu je igranje na Olimpijskim igrama veoma važno, pa će turnir, sva je prilika, biti zanimljiv.
To pokazuje i finale Vimbldona u kom je Mateo Beretini uzeo set Đokoviću. Ono što više zabrinjava od njiegovih oštrih servisa i udaraca jeste rečenica gde kaže da je „sada video da može da pobedi i uzme trofej“.
A vera u nešto je pola obavljenog posla. Beretini bi trebalo da dođe u Tokio posle rezultata karijere na grend slemovima i time će sigurno biti dodatno osokoljen.
Od ostalih igrača ne treba zaboraviti Pabla Karenjo-Bustu i Roberta Bautistu Aguta. Agut je dosadan kao stenica, ali igra vrhunsku odbranu koja je više nego jednom frustrirala Đokovića.
Karenjo-Busta ga je, sećamo se još dobro, do te mere iznervirao, da je Đoković lopticom mahinalno u besu pogodio linijsku sudiju Loru Klark i zbog toga bio eliminisan.
Da Španci znaju da igraju proitv Srbina pokazali su time što su ga pobeđivali. Dijego Švarcman ne bi trebalo da predstavlja veći zalogaj, iako je jednom namučio Noleta, a od ostalih igrača je pitanje hoće li Aslan Karacev igrati.
On je, doduše na šljaci, pobedio Novaka u Beogradu, a imao je lep nalet i na Australijan Openu gde je stigao do polufinala, pa i pored njega treba staviti tačku kao znak pažnje.
Sve u svemu, činjenica je da Đokovića čeka lakši posao makar na papiru. Međutim, baš to što je konkurencija slabija nego inače, otvara „dizne“ slabijim igračima da probaju da se izbore za svoju medalju, a to svakako može da napravi problem.
Naravno, kada Novak igra na svom najvišem nivou, nema tog Medvedeva ili Cicipasa koji ga može ugroziti i zato pre njima ostaje da se nadaju da će igrati atomski tenis i dočekati slabiji Đokovićev dan, nego obratno.
BONUS VIDEO: Novakovo finale za almanahe i 20. grend slem titula
Pratite nas i na društvenim mrežama: