Zaboravljene Igre u Atini 1906. koje su sve promenile

Kada se spomenu Olimpijske igre, postoji nekoliko više nego jasnih asocijacija, pored simbola po kojima je Olimpijski pokret prepoznatljiv - grandiozno otvaranje, dizanje zastave u trenutku intoniranja himne pobednika, Olimpijsko selo...

I u 21. veku svet je gotovo nezamisliv bez OI, kako za sportiste, ako i za ljubitelje sportskih nadmetanja.

Ali, svega toga ne bi bilo da 1906. godine čelnici Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) nisu odlučili da ne poslušaju tvrdoglavog Pjera de Kubertena i, uprkos baronovom otvorenom protivljenju, zanemare njegov stav i podrže Grke u organizaciji Olimpijskih međuigara.

U čemu je zapravo reč?

Kada su prve Olimpijske igre u Atini 1896. godine održane više nego uspešno, usledilo je drugo izdanje četiri godine kasnije, u Parizu. Ipak, to se Grcima nije svidelo, pa su podigli glas i smatrali da bi oni trebalo da imaju ekskluzivno pravo na domaćinstvo Igara kao zemlja u kojoj su i nastale, pozivajući se na antičko doba.

No, Kuberten nije želeo to, već su druge Igre održane u Parizu, i doživele fijasko.

Razlog?

Vlada Francuske preuzela je organizaciju Igara od MOK-a i uključila ih u program Svetske izložbe. Kako je Svetska izložba u tom trenutku bila jedan od najprestižnijih svetskih događaja, a Olimpiijske igre nešto za šta je svet tek trebalo da čuje, Francuzi su se svojski potrudili da Igre podrede izložbi, te je većina događaja zapravo održana pod "plaštom" izložbe, dok reč "olimpijske igre" praktično nigde nije bila istaknuta, niti su događaji najavljivani kao nešto na bilo koji način povezano sa ovim takmičenjem.

Pored toga, recimo, takmičenje u mačevanju održano je na mestu gde se prodavalo posuđe, takmičari su po volji menjali zemlju za koju nastupaju (Sten Rauli, atletičar iz Australije, osvojio tri medalje za svoju domovinu pre nego što je u trci na 5.000 metara bio deo britanskog tima jer Britanci nisu želeli da Francuzima prepuste zlato - na kraju je označen kao poslednji, i to pre nego što je zapravo završio trku?!), prepone su "sklepane" od ostataka telefonskih stubova, nije bilo terena za atletiku pa je neretko u bacačkim disciplinama disk ili kladivo završavalo u publici...

Da ne pričamo o nekim bizarnim sportovima, poput trkanja balonima...

Najkomičniji deo svega jeste što su pojedini takmičari osvajali medalje iako zapravo nisu bili olimpijci, te su mnogi od njih i pomrli bez saznanja da su tokom života osvojili medalju na Olimpijskim igrama - prosto zato što im nije bilo rečeno da su u pitanju Igre, već su smatrali da su nadmetanja u Parizu samo "deo vašara"?!

Na sve to, trajale su od maja do oktobra, dok su medalje bile u najmanju ruku - bizarne.

A koliko je zapravo loše sve bilo pokazuju i reči Francuza kom svet i duguje zahvalnost za pokretanje Igara - Pjera de Kubertena:

"Čudo je da je Olimpijski pokret preživeo te Igre."

Jednom rečju - fijasko.

Grčka nije odustajala od ideje da organizuje svoje Igre, a katastrofalno izdanje u Parizu nateralo je čelnike MOK-a da zanemare Kubertenovo ranije protivljenje i 1901. Grčkoj dodele organizaciju Međuigara, takmičenja koje je trebalo da bude organizovano svake četvrte godine u Atini.

No, pre toga, Igre su prvi put otišle van granica Evrope, i to u Sjedinjene Američke Države. I bile još gore nego one u Parizu.

Razloga je više - prvo je put u Sjedinjene Američke Države 1904. godine bio papreno skup, pa je od 648 sportista čak 526 bilo iz SAD, 56 iz susedne Kanade, drugo - mnogobrojni sportisti su odlučili da ih preskoče usled katastrofe iz Pariza, a treće - i ovog puta su Igre održane u isto vreme i u istom gradu gde i Svetska izložba.

Pogađate, ni ovog puta nije bilo preterano bolje, ponovo je događaj sada poznat kao "Expo" bio u glavnom fokusu, a događaji iz Igara, iako sada već imenom povezane sa Olimpijskim igrama, više ličili na deo vašara nego na ozbiljno, profesionalno takmičenje (pobednik maratona bio pijan, organizator Džejms Saliven iskoristio maratonce kao pokusne kuniće za istraživanje uticaja dehidracije na telo, jednog trkača jurili psi, drugog doktor u prolazu spasao sigurne smrti (čast ipak pripala Francisku Lazaru nedugo potom), pobednik se dopingovao strihninom, supstancom koja se koristi kao otrov za pacove...), pa je, nakon fijaska u Parizu, moderni Olimpizam na svom samom početku zadobio ozbiljan udarac i bilo je pitanje da li će se oporaviti.

A onda su na scenu stupili Grci. I zdrav razum.

Naime, po povratku iz Sejnt Luisa u MOK-u su bili svesni da im preti kraj ako se nešto ozbiljnije ne promeni, a kako su naredne igre bile tek 1908. godine, morali su da reaguju što pre. Razlog? S obzirom na to da je najveći deo sportista iz Evrope (u Sejnt Luisu učestvovalo samo 48 sportista sa starog kontinenta) preskočio OI u SAD, bilo je pitanje kakvo bi interesovanje privuklo naredno izdanje ovog takmičenja posle osam godina.

A da je stvar, narodski rečeno, dogorela do nokata, postalo je jasno i na osnovu ponašanja samog Kubertena, koji je, doduše prema navodima medija iz tadašnjeg vremena poprilično nevoljno, odlučio da "izvrši svoja protokolarna zaduženja", čime je otklonjena zapravo i poslednja prava prepreka za održavanje događaja koji je postao poznat kao "Intercalated games", ili na srpskom - Olimpijske međuigre.

No, ovog puta MOK nije želeo da bude u senci bilo kog drugog događaja, već su učinili sve da od samog početka pa do kraja od Igara naprave ono što bi i trebalo da bude - spektakl.

Tako su sportisti (ili bar veći deo njih) bili smešteni u jednom kompleksu, ceremonijalnoj zgradi zvanoj Zepion u Atini, preteči Olimpijskog sela - mada je prvi zvaničan naziv Olimpijsko selo upotrebljen u Los Anđelesu, 1932. godine.

Za razliku od prethodnih izdanja, u Atini su svi sportisti morali da budu prijavljeni kroz svoj Olimpijski komitet, ne zasebno kako bi se izbegle mahinacije.

No, možda i najvažnije - po prvi put su organizovani zvanično otvaranje Igara kao zaseban događaj, sa sve paradom učesnika uz zastavu svoje zemlje, kao i zatvaranje takmičenja.

A da spektakl bude potpun pobrinuli su se dizanjem zastava osvajača medalja.

Takmičenje u Atini poslužilo je kao "linija života" čitavom olimpijskom pokretu. Iako ni naredne Igre u Londonu 1908. godine nisu bile organizovane kako je bilo očekivano (trajale od aprila do oktobra), od 1912. i Stokholma stvari su krenule da se menjaju nabolje, a Olimpijske igre postale neizostavni deo života i svetkovina koju su svi sa radošću iščekivali.

Koliko su zapravo ove Igre u Atini 1906. (trajale od 22. aprila do 2. maja) imale efekta pokazuje i to što su one u Stokholmu trajale znatno kraće od svojih prethodnica (od 5. maja do 22. jula), te da su udarile dovoljno čvrste temelje da duh olimpizma nije poljuljan uprkos Prvom svetskom ratu, te je Atverpen 1920. godine, dve nakon što je okončan do tog trenutka najkrvaviji sukob u istoriji čovečanstva, ugostio najbolje sportiste planete.

Šta se dogodilo sa Međuigrama posle 1906?

Iako je bila ideja da ovo nadmetanje bude održavano svake četiri godine u Atini, već 1910. godine nije bilo takmičenja jer - nije bilo dovoljno vremena za pripremu. Kako je naredna "meta" bila 1914. godina, sve veće tenzije u svetu, Balkanski ratovi i "zveckanje oružjem" svetskih sila koje su nakon Sarajevskog atentana na Franca Ferinanda i zvanično ušle u takozvani Veliki rat svele su interesovanje za ponovnu organizaciju Međuigara na minimum.

Uslovi za razmatranje nekog novog izdanja ostvareni su tek 1918, kada je po rasporedu trebalo da bude četvrto takmičenje, pa je umesto planova za organizaciju turnira 1922. godine doneta odluka da Međuigre budu u potpunosti ukinute.

Tako je događaj iz 1906. godine ostao kao jedino izdanje Međuigara, čak i nepriznato od strane MOK-a kao zvaničan deo OI - bez kog danas verovatno ne bismo pričali o zlatima koje su osvojili odbojkaši i vaterpolisti u Sidneju, odnosno Rio de Žaneiru i Tokiju, Milici Mandić kao dvostrukoj šampionki, ili sa nestrpljenjem čekali da Novak Đoković, Ivana Španović, Angelina Topić i Adriana Vilagoš izađu na svoja borilišta i pokušaju da svoje ime zabeleže među onima koji će večno biti upamćeni kao olimpijski šampioni.

BONUS VIDEO