Lorens Lemio i najveća olimpijska drama - mogao do olimpijskog zlata, odabrao da spase život

U srpskom jeziku postoji ona izreka - "cilj opravdava sredstvo", i koliko god zvučala varvarska, mnogi je koriste gotovo kao izgovor za poteze kojima se ne mogu baš podičiti.

I ta izreka važi u svim aspektima života - od menadžera gladnih promocije, preko novinara koji će tragediju pokušati da pretvore u sopstvenu dobit (poput Kevina Kartera, foto-reportera Njujork Tajmsa, koji je Pulicerovu nagradu 1994. godine dobio zbog fotografije devojčice iz Sudana iz 1993. godine koja je kolabirala, a na čiju smrt strpljivo čeka lešinar - Karter je četiri meseca nakon dobijanja nagrade izvršio samoubistvo), pa do fudbala, gde Argentini niko ne osprovara titulu prvaka sveta iako je svima jasno da je Dijego Maradona gol protiv Engleske u finalu Svetskog prvenstva 1986. godine postigao rukom.

I jasno je - što bi reklo Zabranjeno pušenje u svom čuvenom hitu "Balada o Pišonji i Žugi", samo se hrabri dokopaju slave, a za gaženje preko drugih potrebna je ipak doza hrabrosti.

A sa druge strane spektruma nalazi se jedan u ovom trenutku 68-godišnji brka iz Kanade (mada postoji mogućnost da se u međuvremenu i obrijao), koji je na Olimpijske igre u Seulu 1988. godine stigao sa snom da bi mogao do medalje.

Iako nije sve išlo kako je priželjkiovao, Lemio je na petoj od sedam trka u takozvanoj "fin" konkurenciji uspeo da dođe do druge pozicije i pokušavao da se domogne prvog mesta, što bi mu donelo nadu da može da se umeša u borbu za sam vrh.

A onda je tog 24. septembra usledila drama iz edicije "život piše romane".

U trenutku dok je trka trajala u konkurenciji u kojoj se nadmetao i ovaj Kanađanin, za svoje bodove borili su se i u konkurenciji "470", kada je vetar iznenada pojačao na 35 čvorova (65 kilometara na sat), a Džozef Čan i Sjuv Šo Her, dvojac iz Singapura, našao se u vodi kada se njihovo plovilo prevrnulo.

Obojica su doživeli povrede zbog kojih im je bila neophodna pomoć. Gotovo momentalno, Lemio je skrenuo sa kursa iako je njegova trka bila na polovini, i zaputio se da pomogne povređenim mladićima.

Kada je stigao do njih podigao ih je iz vode, sačekao patrolni čamac da dođe do njih i sačekao da se ukrcaju u njega pre nego što se vratio na kurs, i od 33 takmičara završio je trku na 22. mestu.

Ipak, Međunarodna organizacija za trku jahtama dodelila mu je bodove za drugu poziciju, koju je zauzimao u trenutku kada je prekinuo nadmetanje kako bi spasao dva života.

Do kraja takmičenja ipak nije uspeo da se domogne mesta na olimpijskom podijumu, posle sedam trka bio je 11, i paradoksalno - ostao jedini upamćen.

Naime, Lemio je umesto zlata, srebra ili bronze dobio medalju "Pjer de Kuberten", kako je naveo Huan Antonio Samaranč. predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta u to vreme, "jer je svojim sportskim duhom, samožrtvovanjem i hrabrošću predstavljao sve ono što je vredno u olimpijskom idealu".

Od Seula 1988. pa do danas prošlo je skoro 36 godina. Paradooksalno, osvajača medalja na tom takmičenju sećaju se samo pasionirani ljubitelji jedrenja i zvanični izveštaji sa takmičenja - zlato osvojio španac Hose Luis Doreste, srebro Piter Holmberg sa Devičanskih ostrva, a bronzu Džon Katler sa Novog Zelanda - dok je priča o brkatom Kanađainu ostala da inspiriše narod kao jedna od najneverovatnijih u istoriji Olimpijskih igara.

BONUS VIDEO