"Nisam imao srca da kažem Angelini, otac sam joj": Topić potpuno iskreno o odnosu sa ćerkom, trzavicama i kada se sve sve promenilo

Topić je otkrio kako je gradio odnos sa Angelinom, zbog čega nikada nije želeo da je prisiljava na treninge i na koji način je pokušavao da joj prenese važne lekcije.

Zanimljivo je da nekadašnji evropski šampion uopšte nije planirao da bude trener svoje ćerke, već je do takvog raspleta došlo sasvim spontano.

„Nisam ni planirao da budem njen trener. Osnovao sam svoj klub u nameri da nešto pokrenem, jer nisam bio zadovoljan ponuđenim na tržištu. Imao sam drugačiju viziju sa svojim prijateljem i Biljanom. Upisali smo njih 14 tu, među njima je bila Angelina. Nisam ni sanjao da će ona da bude vrhunski sportista, niti mi je to bila ambicija. Vremenom se ispoljilo kroz karakter da može i da želi, poručio je Topić gostujući u emisiji „Iza forme“ na Areni sport.

Objasnio je i kakvu filozofiju primenjuje u radu sa sportistima, ističući da nikada nije bio pristalica grubog pristupa.

„Ja nikada nisam surov. Drugačiji mi je pristup i u odnosu sa sportistima. Nisam ni najbolji drug, da se razumemo. Uvek sam kao neki dobar profesor. Pokušavam svima da budem roditelj, da imam taj odnos. Da im objasnim šta je za nih najbolje i ono što imaju u sebi, koji je način da to izvučemo iz njih. Ne slušaju me svi, ne doprem do svih, nisam mađioničar. Ali sam uspeo da napravim dobru ekipu, da od nekih sportista napravim sportiste, ali sam od njih svih uspeo da napravim akademske građane.“

Ipak, kada je reč o Angelini, priznao je da je morao da pronalazi posebne načine da joj ukaže na greške, naročito tokom njenog odrastanja.

„Koristio sam neke drugačije tehnike, bilo je dosta borbi, naročito kada je bila mlada. Ono što sam želeo da kažem njoj sam govorio nekom drugom, ali u njenom prisustvu. Ne da ima transfer blama, nego da shvati i ona. Nisam imao srca da njoj lično kažem pred svima, bilo bi katastrofa, jer sam joj otac. Dovijao sam se kako znam i umem. U kući nikada nisam pričao o sportu, osim kada ona to želi. Imam taj princip i sada. Ljudi misle da je nama na takmičenjima super, da putujemo, da je meni super. Ja džedžim, čekam da me pozove, popijemo kafu. Ona ima svoj svet, svoje prijatelje, ali sam joj dostupan u svakom momentu. Može da traje dva minuta, može da traje satima. Zrela je osoba i sa njom može da se priča o mnogo tema“, ispričao je Topić.

Posebno je naglasio da roditelji ne bi trebalo da nameću deci sportske ambicije, već da im omoguće da kroz igru zavole treninge i sami otkriju šta žele.

„Ja sam stara škola i smatram da deca od 7 do 12 godina sport treba da bude kroz igru. Učenje tehnika kroz igru, tako sam i radio, tako funkcioniše i moj klub. Važnije je to od pobede i ne treba davati lažnu nadu roditeljima da pravimo šampione. Kada dođe pubertet, dolazi do 'klika' kod tih klinaca. Oni sami sebe treba da pronađu u sportu.“

Takav pristup primenjivao je i na sopstvenoj ćerki, kojoj nikada nije postavljao trening kao obavezu koju mora da ispuni po svaku cenu.

„Nijednom nisam Angelinu probudio na trening. Kada joj se ne dolazi, nije dolazila. Nisam joj zamerao. Nisam hteo da bude da je teram, da je imperativ, imala je 13 godina, zrela je, znala je šta želi. To je funkcionisalo tako, bilo je trzavica jedno dve godine. Kada je shvatila da ima potencijal za nešto više, počelo je više da se trenira, uveli smo četvrti trening u nedelji.“

Tokom razgovora dotakao se i manje lepe strane profesionalnog sporta, odnosno psiholoških problema sa kojima se mnogi vrhunski takmičari suočavaju po završetku karijere.

„Kada se završi karijera, većina sportista doživljava anksiozno stanje, praćeno i depresijama ponekad. Moj slučaj nije došao odmah, već posle četiri-pet godina, kada shvatiš da si izgubio veliki deo sebe i načina života. Drago mi je što sportisti sada otvoreno pričaju o tome, ljudi misle da je neki vrhunski sportista Supermen kome niko ništa ne može. Svi imaju krizu koju rešavaju na neki način“, rekao je Topić.

Za njega je, kako ističe, obrazovanje podjednako važno kao i sportski rezultati. Upravo zbog toga posebno je ponosan na činjenicu da su brojni atletičari sa kojima je radio nastavili školovanje na prestižnim američkim univerzitetima.

„Profesionalni sport i fakulteti nisu u simbiozi kao što postoji u nekim drugim zemljama. Većina mojih sportista je otišlo u Ameriku, dobili su najbolje moguće uslove za rad, trenere, ali su u obavezi da završe to. Imam dete koje ide na Harvard. Ja sam Harvard video samo na filmu. Otišao je tamo i došao do tog nivoa.“

Topićeva priča pokazuje da iza Angelininih uspeha ne stoje samo talenat i naporan rad, već i specifičan odnos oca i ćerke, u kojem je od samog početka najvažnije bilo da ona sama izabere svoj put.