0
Kad dođe i prođe vreme Superboula, jednog od najvećih sportskih događaja, mnogi se pitaju šta je sa američkim fudbalom u Srbiji. Doskorašnji predsednik Srpske asocijacije američkog fudbala (SAAF), Branko Vučinić, otkriva šta je ključno za njegov dalji razvoj.
Vučinić je više od decenije u reprezentaciji Srbije, od 2010. godine bio je direktor nacionalnog tima, da bi kasnije prešao na drugu poziciju. Kako kaže, za američki fudbal u Srbiji najbitnija su dva postulata na kojima su insistirali – što više rada sa decom i što je moguće veći broj kvalitetnih trenera koji će ih pravilno razvijati. U suprotnom, uspeh je gotovo nemoguć.
PROČITAJTE JOŠ
Krajem prošle godine je mesto predsednika SAAF prepustio Nikoli Davidoviću, bivšem sekretaru Saveza i nekadašnjem reprezentativcu. Vučinić navodi šta je sve urađeno u vreme njegovog mandata i šta je potrebno da američki fudbal u Srbiji funkcioniše kako treba.
„Od 2012. smo od početka napravili nacionalni tim koji nigde nije bio rangiran, tada smo osvojili C grupu i malo se lansirali. Od nerangirane reprezentacije, nismo bili na mapi što se kaže, prešli smo put do sedme u Evropi, jer smo prošlu godinu završili na tom mestu, što je veliki uspeh za 14 godina rada i u konkurenciji 28 selekcija koje postoje“, kaže Vučinić za Nova.rs.
Zajedno sa grupom entuzijasta je radio na razvoju američkog fudbala, ali su mnogi otišli iz zemlje.
„Cela priča je pokrenuta tamo 2003, 2004. godine, vuklo su dugo na entuzijazam, ali njihovi životni prioritite su se vremenom promenili, to su sada veterani, neki su i u 40. godinama. Neki su i otišli iz zemlje, da rade u Ameriku, Nemačku… Bilo ih je dvojica-trojica po klubu, a onda smo ostali bez ljudi koji su ih vukli, pa su mi 2016. prišli ljudi, znali su me iz reprezentacije, nisam klupski obojen i rodila se ideja da pomognem. Preuzeo sam Savez krajem 2017. godine sa milion dinara u minusu, ostavio sam ga sa 900.000 u plusu“.
Otkriva nam i koji su mu bili prvi potezi…
„Shvatio sam da ogroman novac ide na suđenje, 3,5 miliona dinara na godišnjem nivou od ukupno pet miliona koliko kao Savez dobijamo od države. Povukli smo crtu i skapirali da može da bude to znatno manje, a sudije su tražile još para. Sazvao sam klubove i sudije da se ispričaju, pa smo od početka pravili celu sudijsku organizaciju jer nije imao ko da sudi utakmice“.
TRI STUBA AMERIČKOG FUDBALA U SRBIJI
Prvi cilj je bio kompletna reforma suđenja, što je bilo sve samo ne lako.
„Moja ideja je bila da se formiraju tri stuba razvoja američkog fudbala u Srbiji – da se reformiše sudijska organizacija, da se radi sa trenerima i da se unaprede takmičenja. To sa sudijama smo, nažalost, morali prvo da uradimo i njihovi troškovi su se spustili na oko 2,4 miliona dinara, što je opet bio veliki deo sredstava. Ali, to je bilo i direktno subvencionisanje rada klubova, da su oslobođeni plaćanja toga jer je često bilo kritika kako Savez ne radi ništa za klubove i mora da ih pomaže, a mi smo za četiri godine dali 100.000 evra za to na klubove. Pitanje je koliko bi klubova opstalo da nismo to uradili, znam četiri koja bi se ugasila isti dan da im nismo mi plaćali sudije. Uveli smo da sudije potpisuju ugovor sa Savezom, da to ne ide preko nekog udruženja, pa onda dele međusobno i ne znaš šta se tamo dešava“.
Vučinić dodaje i kako je gotovo svaka godina njegovog predsednikovanja imala određeno breme.
„Dakle, u prvoj godini smo imali to sa sudijama, druga je prošla lepo, u trećoj i četvrtoj godini mog mandata je bila korona, kao i u svim drugim sportovima. Gledali smo da stabilizujemo tu situaciju sa sudijama i to je proces, da bi napravio dobrog igrač treba dve, tri, pet godina, za dobrog sudiju isto“.
Iako postoji veliki broj stranih igrača, američki fudbal u Srbiji se mahom zasniva na radu s decom.
„Gledali smo da klub ne postoji ukoliko ne radi s decom, ako nema omladinski pogon. Može da izdrži tri, četiri godine i više ga nema, to se desilo Djuksima iz Novog Sada. Činjenica je da klubovi u unutrašnjosti rade s decom, ali kad dođu do uzrasta za fakultet, onda idu u Beograd, Kragujevac ili Niš, i ti klubovi pratkično ne mogu da održe korak. Ulažu da prave igrače, a posle brzo ostaju bez njih“.
Igrači stranci najveći problem ako ne igraju, ne mogu svi u SAD da se probiju, i onda su Evropi mogu da se nametnu sa željom da se vrate u Ameriku. Imali smo 33 strana igrača u dve lige tokom jedne sezone. U trećoj ligi stranci nisu bili dozvoljeni.
Što se tiče takmičenja, sada imamo Prvu i Drugu ligu, i fleg američki fudbal koji će po svemu sudeći biti i olimpijski sport, 2028. bi trebalo da bude primljen u olimpijsku porodicu.
TRENERSKA ŠKOLA PO UZORU NA KOŠARKU
Doskorašnji prvi čovek Srpske asocijacije američkog fudbala objasnio je dokle se stiglo sa razvojem trenera i zbog jednog posebno žali.
„Zbog te dece smo pokušavali da nekako pokrenemo trenere i napravili smo srpsku školu američkog fudbala, da se napravi neki naš stil igre kao što je u košarci. Pravili smo trenerske klinike, dolazili su predavači iz inostranstva, mahom Amerikanci, brojni stručnjaci su takođe bili angažovani. Ali, to se nije nastavilo, jer nije bilo dovoljno para. Da bi ti mogao da počneš da radiš sa decom, moraš da imaš ljude koji to znaju, to je ozbiljna stvar. Forsirali smo trenersku organizaciju, bili smo i akreditovani za licence u visokoj trenerskoj školi, pa je i taj formalni deo bio uokviren i žao mi je što se stalo s tim“.
Zbog svega navedenog ističe da je čelnim ljudima preko potrebna pomoć, odnosno timski rad.
„Ko god da je na čelu saveza, ne može sam da radi. Nema sreće ako neće još neko da radi, ne možeš ti da ideš da privučeš decu na teren, da im držiš trening, da ih zainteresuješ… U tom periodu kada se deca zaljubljuju u sport posao trenera je da ih zainteresuju, da im naprave neko lepo okruženje i za druženje, i za zdrav način odrastanja. Zato smo morali da uvedemo red i u tom segmentu, da ne bi treneri bili oni koji su to samo eto tako hteli. Zato je uzeo Savez da licencira trenere, procedura podrazumeva da se prođu dva dela – jedan je fizičke kulture, drugi sportski“.
POMOĆ KLUBOVIMA
Jedan od sponzora SAAF je i kompanija SBB.
„Imamo SBB za sponzora koji je uz Savez već skoro 10 godina i njima hvala za sve. Mi smo opremu u vrednosti od nekih 280.000 evra podelili klubovima, najviše za omladinske klubove, za vreme mog mandata, što je takođe jedna lepa stvari. Određeni klubovi postoje zahvaljujući tim donacijama do kojih se došlo saradnjom sa određenim inostranim dobrotvorima i partnerima Saveza. Prilično je jasno, obučimo trenere da rade s decom, podeli se oprema i da se radi. To može da bude održivo, imate 30 dece u ekipi, a treba 45 na 45 se igra, i što više njih, ti si jači“.
CRVENI ALARM ZA OKLOPNIKE
Branko Vučinić naglašava da bez dece nema budućnosti američkog fudbala u Srbiji.
„I pre te 2016. je prestalo da se radi s decom. Mi imamo 440 registrovanih igrača u dve lige, proseka godina je 26,7, što nije dobro. To je ozbiljan alarm. U juniorskoj ligi smo imali 140 dece, što je opet malo. Optimalno je da ih bude više od 500, 600… Mi imamo 35 klubova, od toga aktivnih možda 15, to nije dovoljno. Više dece i više kvalitetnih trenera koji će raditi sa njima – to je ključ za američki fudbal u Srbiji. Imamo primer sjajnog Ilije Krajnovića, on je proizvod škole iz Kleka, dosta dugo stvaraju igrače. Talenti postoje, nije on jedini u Americi, tamo je još četiri, pet momaka“.
Zato još jednom, na svom oproštaju od SAAF, ističe zašto je i kako potrebno da kvalitetni treneri što više rade sa decom.
„Glavne ideje su bile da stvorimo trenere koji mogu da razvijaju decu i da podižu klubove samim tim. To je najvažnije. Ako od 20 dece, u prvi tim uđe petoro, to je odličan prosek. Ali kad imaš četiri generacije, moraš da imaš protok mladih nada. Zato smo pokušavali da vratimo i stare entuzijaste, zato sam na početku mandata podelio zahvalnice bivšim predsednicima Saveza, koliko su nam uslovi i korona dozvolili, toliko smo se i razmahali.
Napravili smo i nagradu ‘Oklopnik’ za specijalne zasluge za reprezentaciju, nadam se da će se s tom praksom nastaviti. Ideja je bila da se formiraju određene institucije koje će i dalje postojati, bez obzira na to ko je na čelu. Iskovali smo i mač Svetog Vida, koji se MVP-ju sezone dodeljuje blizu Vidovdana. Gradili smo priču o viteškom sportu i modernim oklopnicima, vitezovima, pa je ideja da prošlogodišnji najbolji igrač dodeljuje mač novom MPV-ju, da se tu ne guraju funkcioneri.
Na računu smo ostavili 900.000 dinara, koliko god to u drugim sportovima možda zvučalo smešno. Ako pričamo o minusu od milion do plusa od skoro milion, znači da je zatečena suma u kasi udvostručen. Ideja mi je bila da, metaforički rečeno, taj avion koji je jurio ka zemlji nekako zaustavimo i ispravimo koliko je moguće. Taj avion sada ima goriva i može ponovo da uzleće, i važno je da smo u toj zamisli uspeli“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
