0
Bivša košarkašica i kapitenka reprezentacija Srbije, Tina Krajišnik, bila je gošća Nova.rs i otvoreno je pričala o životu posle karijere, mentalnim izazovima, radu na sebi, psihoterapiji, ulozi majke...
Tina Krajišnik je nedavno organizovala u Beogradu panel diskusiju na temu „Prepreke na putu šampiona„, jer je već po odlasku sa parketa znala u kojem pravcu će ići njen život. U košarci definitivno ostaje, zato je kao diplomirani psiholog odlučila da posveti adekvatnu pažnju mentalnom zdravlju sportista i da priču o tome probudi i podigne na novi nivo.
Panel „Prepreke na putu šampiona“ sadrzao je brojne zanimljive teme, ne samo za mlade sportiste, već je doneo i mnoge životne poruke koje mogu svakodnevno da se primenjuju. Sam panel vodila je upravo bivša kapitenka u razgovoru sa šampionkama, nekadašnjim košarkašicama i reprezentativkama Srbije Majom Škorić i Majom Miljković, bivšom odbojkašicom Srbije Sanjom Malagurski, te profesorom doktorom Ivanom Zarićem, inače i kondicionim trenerom.
I zato je Tina Krajišnik zakoračila u redakciju Nova.rs, kao i 2021. godine sa zlatnom medaljom sa Evrobasketa, sada sa željom da otvoreno priča o životu posle igranja košarke, mentalnim izazovima, radu na sebi, psihoterapiji, ulozi majke…
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
„Super je ispalo, tražim zamerke i sebi i u organizaciji, da bih naučila iz toga, ali sam zadovoljna za prvi put. Naišlo je i na odziv mlađih sportista, zainteresovali su se i ljudi uopšte, znala sam da ću uraditi nešto što je korisno i što volim, i čime planiram da se bavim, da zainteresujem i ljude da krenu da se bave time. I ispunila sam tu svrhu, zato sam zadovoljna. Mislim da može da bude jedna lepa priča, želja mi je da mladi sportisti da krenu da rade na sebi. Svi mi, priznali ili ne, imamo neke poteškoće tokom karijere“, kaže Tina Krajišnik za Nova.rs.
Jedna od poruka sa panela bila je „Kad ne znaš šta ćeš sa sobom, radi na sebi, tu uvek ima šta da se radi“?
„Imam priliku da pričam sa mlađim sportistima u okviru različitih razvojnih košarkaških akademija i oni smatraju da ako idu kod psihologa ili rade na sebi ili popune neke testove – da su ludi – to su njihove reči. Nedostaje to da se porazgovara sa njima, iz perspektive igračice koja je nedavno završila karijeru mogu da im predočim da je to normalno i skroz OK. Ako porazgovaraš sa psihologom na nedeljnom ili mesečnom nivou, kad god, neće važiti da si slab ili da imaš nerešiv problem, ali ćeš verovatno kroz taj rad doći do boljeg izdanja na terenu“.
Kako se javila želja da psihologija bude put posle igranja?
„Koliko ulažemo u sve druge segmente, ne ulažemo dovoljno u mentalnu pripremu, a mislim da je podjednako važna. Želim da to postane jedna uobičajena stvar, da svako dete ima svest o tome, naravno shodno potrebama. To je nešto što se trenira, ne možemo odjednom da dobijemo rezultat autogenim treningom, nego ću da vežbam i iz nedelje u nedelju da se osećam bolje, znaću onda da kontrolišem emocije i pritisak. Mislim da prosto treba da se uvede neka vrsta mentalne higijene među sportistima, kao dugoročni cilj. Treba osetiti sebe, šta je uzrok što ja danas nisam fokusiran 100 odsto, može biti i nešto privatno – hajde da radimo na tome. Nemoguće je razdvojiti svakodnevni život od onog što radimo, tako je i na terenu – može to da se isključi ali je potreban rad – to je moj prvi utisak bio kad sam upisala psihologiju i posle kroz bavljenje sportom“.
Koliko je bitno što o tome priča neko ko se bavio sportom?
„Bitno je jer sam ja neko ko je bila u njihovim patikama i prolazila kroz sve kao i oni, i uspevam da doprem do njih, zato se i javilo njihovo interesovanje. Mislim da imam neku ideju koja je iz mog iskustva proistekla kako da doprem do njih, ja ću se truditi da im oblikujem da što lakše prihvate to o čemu pričamo. Može stručnjak da pomogne za rešavanje svih drugih stvari, radila sam sa svojim psihologom koji je imao dodira i rada sa sportom, i bio mi je bitan taj kontekst, da bi me razumela. I moju pripremu za Olimpijske igre, na primer, mislim da je to važno, nedostaje taj momenat razumevanja sporta i uticaja na teren“.
Kakve su bile te pripreme?
„Najizazovnije je bila moja percepcija ili strah sa čime ću se sve suočiti, da li imam dovoljan kapacitet. Osećala sam se kao prazna baterija koja treba da se napuni, prepoznala sam to i krenula na vreme da radim mesecima pre. Želela sam da uživam u Parizu, da igram dobro i da upijem taj doživljaj. Emotivno i generalno sam bila kao robot, nisam glavom bila dovoljno prisutna, da pružim reprezentaciji maksimum i da budem kao kapiten stabilna, osetila sam da mi je potreban stručan rad. Shvatila sam da sam uspela onog momenta kada sam odigrala utakmicu potpuno rasterećeno, kao ona devojčica Tina koja je krenula da igra košarku iz ljubavi. Kao da sam se vratila na taj osećaj i zato sam shvatila da je vredelo. Nikad neću zaboraviti osećaj ushićenosti, radosti i povezanosti sa saigračicama na terenu, u tome najviše uživam i uspela sam sve to da osvestim. Imala sam naravno kontakt sa svojim psihologom sve vreme i to mi je mnogo pomoglo“.
Bila sam kao prazna baterija, osećala sam se kao robot, shvatila sam da sam uspela kada sam odigrala utakmicu potpuno rasterećeno, kao ona devojčica Tina koja je krenula da igra košarku iz ljubavi
Posle Pariza znali ste da je kraj u reprezentaciji Srbije, kao i sad na kraju klupske sezone?
„Mislim da je to dobro za mene i da sam OK sa tom odlukom, iako nije laka. Pitaju me je l’ me svrbe prsti, da li mi se igra košarka, hvata lopta? Pa, naravno da poželim kad vidim neku utakmicu, ali je to jedan normalan razvojni put koji ide kako treba. Mislim da nisam pogrešila, fizički bi bilo za mene mnogo teško da sam nastavila. Neću da me više guraju, hoću da budem malo dama, da treniram koliko mi prija, a ne da idem preko granica. Evo, posle mesec i po, dva, prestalo je da me boli sve što me je bolelo. Konačno mogu da ustanem bez bola. Očekivala sam da će biti i ranije… Prvih mesec dana to su bili ogromni bolovi, koleno mi seva, a sedim, ne radim ništa. I to je signal da je bilo dovoljno, da se oporavim i živim normalan život, i rekreativno da se bavim sportom jer ga volim, jer mi prija. Osvestila sam da se budim bez bola i uživam u tome“.
Neću da me više guraju, hoću da budem malo dama, konačno se budim bez bola i uživam u tome
Kad te boli koleno ideš kod doktora, kad te boli nešto iznutra, onda se ne ide kod lekara jer je to „sramota“?
„Smatra se da je sramota na neki način, dovoljno je da kažeš kako nećeš nikome reći da ideš. ‘Povući ću se u sebe, naći ću način da se izborim, proći će samo od sebe’, a verovatno neće i samo će vremenom problem postati veći. I to je problem koji se najčešće može javiti da sportista sagori, imali smo primer Rikija Rubija i mnogih drugih koji su javno to rekli, i oni možda jesu ranije radili na tome, ali možda nisu u dovoljno meri, možda je moglo da se prepozna da ne dođe do toga“.
Da li se popravlja u Srbiji to da se o mentalnom zdravlju priča kao o nečemu normalnom?
„Mislim da da, i tehnologije, podkasti, paneli pomažu da se priča o tome kao o nečemu normalnom i stavlja akcenat na suštinu problema ili prepreke. Inicijalno sam tu ideju videla kod nekih olimpijaca, australijska plivačica je organizovala jednu vrstu platforme gde se dele najrazličitija iskustva vrhunskih sportista, traume kroz koje su prošli, ili neka nepravda možda kluba prema tebi… ‘Lets talk about it’ se zove, to mi se baš dopalo, ideja i jeste da pričamo o tome, da znamo da je to sve OK i kako da bilo ko od nas nađe način da mu bude bolje“.
Kakvi su planovi u narednom periodu o dizanju svesti mentalnog zdravlja?
„Volela bih da do kraja godine imam bar dva događaja ako uspem, ali mi je ključno da se poveća interesovanje i još podigne svest o tome. Volela bih da se jave i roditelji koji se nose sa tim, da čuju, da pričamo, teme su široke, volela bih da ih malo i suzim, i da napravimo neke radionice za mlade sportiste“.
Volela bih da se jave i roditelji koji se nose sa tim, da čuju, ideja i jeste da pričamo o tome, da znamo da je to sve OK i kako da bilo ko od nas nađe način da mu bude bolje
Da li biste sa 21 godinom pomislili da ostavite košarku da ste radili drugačije na mentalnoj pripremi posle druge povrede kolena u godinu dana?
„Verovatno bih lakše podnela sve to, možda ne bih imala te fatalistične reakcije, mogla bih malo drugačije da sagledam celu situaciju. Tad su se u meni borila dva puta kojim ću da krenem, da li ću se posvetiti psihologiji odmah ili ću dati sebi šansu da igram košarku. To što sam završila psihologiju mi je definitivno pomoglo da prepoznam slične potrebe za radom na sebi kod drugih sportista, to mi je najveći benefit studiranja“.
Planirate dalje usavršavanje na polju edukacije?
„Želim da dobijem i međunarodno, ne samo kod nas, priznatu licencu za psihoterapiju. Školovanje za to biće u Srbiji, možda jedan deo u inostranstvu, trajaće tri-četiri godine i onda ću da budem mnogo kvalifikovanija da radim i sa kliničkim pacijentima, ali i da sve te tehnike mogu kasnije da prenesem više i dublje u sport. To bi bio moj san“.
Na vašem sajtu u izradi nalaze se dva citata „U tišini svog uma grade se najveći šampioni, veruj u snagu koja raste iznutra“ i „Biti jak znači znati kada zatražiti podršku“, odakle inspiracija?
„Upisala sam ih u telefon čitajući neke knjige i to mi je bila mantra, naročito posle kad sam shvatila da ću se baviti psihološkim savetovanjem u sportu, da ne postoji ta stigma da je to slabost. Onog trenutka kad sam ja kao sportista odlučila da posegnem za pomoći stručnjaka, a to mi je pomoglo, tad sam pokazala svoju snagu. Jer sam želela da budem još bolja, da više uživam, da produžim karijeru, kao mlađa bih možda želela da nemam toliku tremu, da promašujem slobodna bacanja toliko…“
Želja za 2025. bila je da bude mnogo bolja i da se neke stvari više nikada ne ponove?
„Sad sam se malo vratila u realnost kada sam u Srbiji, svakodnevica je prilično izazovna. Mislim da smo svi mi u nekoj sličnoj situaciji, treba naći način da funkcionišeš, da se osećaš dobro i da budeš produktivan, da gradiš put sa mnogim preprekama, ali da istraješ jer postoji nada koja nas održava. I u Srbiji, i u sportu, i inače, nadam se da će i situacija generalno biti bolja. Imam želju da radim kao psihoterapeut i težiću ka tome, to je moja neka nada koja će me voditi“.
Da li bi uloga majke bila najveći uspeh i pravi životni trofej?
„Naravno, to je nešto najlepše što želimo sebi suprug Đorđe i ja, oboje smo spremni za ulogu roditelja, razmišljamo o tome. Neki naš dogovor je bio da igram košarku dokle želim, da ne prekidam, pa da se vraćam. Sad stvarno osećam da sam spremna da budem majka, radila sam na sebi za to jer treba sebe da staviš potpuno u neki drugi plan, to je i ogromna privilegija i odgovornost da se brineš o novom životu i jednom malom biću. I jako bi me obradovalo ta nova životna faza, biće nam prioritet, a sve ostalo što smo pričali biće usputni poziv. Tako vidim život u narednih pet-šest godina“, sa najlepšim željama je Tina završila priču za Nova.rs.
Tenis sa suprugom
Tina Krajišnik otkrila nam je i kako troši slobodno vreme kojeg sad nešto više ima…
„I suprug Đorđe i ja smo zaljubljenici u sport, tražimo zajedničke aktivnosti i vikendima nas to ispunjava. Igramo rekreativno tenis, hoću da probam i padel, gledam sebi da napravim minimum triput nedeljno neku aktivnost. Malo me je strah da naglo sve prestanem zbog zdravlja, jer osećam kad istrčim i uradim trening da mi se puls podigne na nivo kao da prodišem. Ovako meni svakodnevni puls nije na optimalnom nivou, kao da me guši, treba mi da izbacim tu energiju“.
FIBA program za umrežavanje i nadogradnju
Poslednjih meseci karijere Tina Krajišnik pohađala je zanimljiv program FIBA („Timeout“) namenjen sportistima koji se penzionišu.
„Ostalo mi još nekoliko ispita i sredinom avgusta završavam taj program koji prvenstveno služi da se svi mi umrežimo i da se napravi košarkaška zajednica koja će sutra da sarađuje u kojim god segmentima života. Bitno je da smo svi naučili određene veštine koje se tiču organizacije, promocije i rada uopšte u sportu. Iz svake zemlje bude po jedno ili dvoje ljudi, predavači su sasvim dobri, uglavnom iz FIBA, zanimljivo mi je bilo. Imaćemo i radionice uživo, dalo mi je to neku određenu perspektivu i nadogradnju, da razumem kako komplikovano i veliko izgleda organizacija nekog takmičenja iznutra“.
Anđelin komentar kao najveća pohvala
Doskorašnja košarkašica prelazila je i 10.000 kilometara zbog igranja za Srbiju, iz Rusije preko pola sveta. Bila je kapitenka, osvajačica zlata na Evrobasketu 2021, a aktuelna reprezentativka Anđela Dugalić je napisala kako jednog dana želi da bude upravo kao Tina Krajišnik.
„Ne može veća pohvala od toga, mnogo mi je prijao taj njen komentar. Ona je divna osoba i vidim da je budući najbolji centar, ima taj potencijal. Došla je kao mlada u naš tim i potpuno se prilagodila, radila je sve što treba da radi mlada igračica i to je odmah pokazalo da je pred njom dobra karijera. Imamo poseban odnos, dosta sam pričala sa njom i iz pozicije kapitena, i kao starija igračica, i kao psiholog. Prepoznala sam težinu koju nosi, dolazi iz Amerike, tamo je u takvom drilu 24 sata, porodica joj je u drugom gradu, na poziv reprezentacije se uvek odaziva i dolazi za kvalifikacije, a gde je ona u svemu tome? Videla sam njeno preopterećenje, bila je malo izgubljena samo da bi ispunila sve što se od nje očekuje. I to je super radila i podnosila, ali ju je u jednom momentu preplavilo i to je možda uticalo i na njenu igru. Na OI smo dosta pričale, da shvati da je sve OK i da spusti pritisak sa sebe malo, jer ga već dovoljno ima. I shvatila je te naše razgovore kao najbolju nameru, i kroz naše igranje i ponašanje je videla kako i šta treba na mom i primeru starijih igračica“.
BONUS VIDEO