Posle više od pola veka možemo da ostanemo bez Svetskog prvenstva u košarci - nije dobro.
Ko je kriv za debakl i poraz košarkaša Srbije u Nišu od Belgije (74:73) u kvalifikacijama za Mundobasket 2023? Svi. Naš narod kaže da „riba smrdi od glave“, ali odgovornost treba da se podeli, ne u smislu na ravne časti, nego što ne može da bude samo jedan krivac.
PROČITAJTE JOŠ
Krivi su i igrači, i selektor, i čelnici KSS. Neko će reći, pa nisu ovi poslednji igrali, tako je – nisu, ali se nalaze na čelu organizacije čije selekcije beleže nikad lošije rezultate. Ako se za nešto pitaju, onda snose i deo krivice.
Došla su neka čudna košarkaška vremena, da naše reprezentacije nema na Olimpijskim igrama, da strahujemo za Svetsko prvenstvo koje je sada miljama daleko. Da veličamo MVP nagrade i istorijske ugovore, a ne poteze, rezultate i trofeje.
Naša zemlja iz političkih razloga nije igrala Svetsko prvenstvo 1994. godine, a pre i posle toga bili smo redovni učesnici planetarnog šampionata više od 50 godina, samo smo 1959. propustili završni turnir.
Ne zvuči dobro, je l’ da? Preti nam istorijska bruka…
Kada vodite +11 na skoro sedam minuta do kraja (68:57), ili 10 razlike (71:61) na pet minuta do kraja, a onda sledećih pet-šest napada prospete, krivi su i igrači i treneri.
U tih poslednjih pet minuta pogodili su „orlovi“ samo dva slobodna bacanja (Jaramaz 2/3 nakon faula pri pokušaju trojke). I onda poslednji napad sa dodavanjima lošijim od onih na basketu iza zgrade, sve je delovalo nekako tužno, bezidejno i nepovezano.
Što bi rekao Željko Obradović posle onog fijaska 2005. godine, „ovo je za hospitalizaciju stanje u kojem se ja nalazim, ja da mogu ne znam šta bih uradio sada od sebe“, verujemo da su se tako osećali oni koji vole košarku i Srbiju u paketu.
Narodski rečeno, pa tu Belgiju mora da pobedi i selekcija Superlige Srbije. Samo, izgleda da ne mora, jer više nismo košarkaška velesila. Naprotiv, daleko smo od toga.
Dobijamo šamare od Belgije, Estonije, Letonije… Mučimo se u kvalifikacijama, preskačemo velika takmičenja… kao da je reprezentativni fudbal u pitanju. Da ne pričamo da evropsko i svetsko zlato nismo videli 20 godina. Kakva smo onda velesila?
Sam selektor Svetislav Pešić je rekao „ja ne mogu bolje„. Pošteno, legenda je to, neko čija se reč poštuje.
Da li je pravi čovek na pravom mestu, videćemo verovatno uskoro, tamo od kraja avgusta do pred kraj septembra.
Tada će se igrati prve dve utakmice nove, poslednje faze kvalifikacija za Mundobasket, uoči odlaska na Eurobasket (1-18. septembar).
„Mi Srbi teško gledamo na poraze. Ne možemo da izađemo i da dobijemo samo zato što smo Srbija. Naša situacija je alarmanta. Mi ne možemo da računamo na sve igrače, na one najbolje. Bilo je grešaka i trenera i igrača. Definitivno nismo najbolji na svetu“, reči su trofejnog stručnjaka.
Legendarni Kari je na okupljanju reprezentacije umeo da pogodi „bez koske“, a gostujući u podkastu „Jao Mile“ je poslao jasnu poruku šta nas čeka ako se ne trgnemo.
„Mi se sad smejemo kad kažemo ‘Hrvatska’. Oni ne mogu da osvoje medalju, ne zna se koliko dugo, 20 godina. Od Grčke, Atine, sećaš se. Sve će to biti ovde. Prema tome što mene pitaš za zlatnu medalju, ja sam je već osvojio. Evo, ja sam došao da vam pomognem da osvojite i vi. Ja preuzimam apsolutnu odgovornost, Ali, i ti si bio igrač. Jedan košarkaš ne čini tim, ali jedan može raz****ti kompletnu ekipu“, zaključuje Pešić.
Kao što umemo da „odemo“ po zlato zbog jednog ili dva igrača na spisku, ma, sa Jokićem ga sigurno osvajamo, tako umemo i fatalistički da shvatamo neke utakmice i poraze. Ovaj definitivno jeste iz kategorije onih koji peku i još dugo će, samo ne može da se sve gleda kroz prizmu tu jedne utakmice.
PROČITAJTE JOŠ
Nesporna je činjenica, na primer, da je Nemanja Bjelica došao pravo posle NBA finala i osvojenog prstena da brani boje svoje zemlje. I to mora, ili bar treba da se poštuje, nije morao, mogao je zasluženo na plažu, onako isceđen, ali je želeo da u dresu Srbije donosi pobede.
Došao je i Bobi Marjanović, i evroligaški asovi, i mnogi drugi igrači, takozvani drugopozivci koji su svesni da je nemoguće (ili bar prilično teško) da se nađu među 12 odabranih za veliko takmičenje. Ako se uopšte plasiramo…
Neki su igrali i povređeni – čitaj pod Aleksa Avramović kome su i oči bile pune suza posle Belgije. Za njega koji je odigrao sve utakmice u kvalifikacijama i slične ne postoji „ne“ kao odgovor selektoru. Istina, neka trenutna odbijanja su zdravorazumska, zarad benefita na EP na primer, ali izgleda odavno nemamo luksuz da ne igramo sa najboljima.
A, na njih ne može uvek da se računa jer je kalendar takav kakav je, FIBA kvalifikacije su tada kad su i tu trenutno teško da može nešto da se promeni.
I ne treba nikome da se stavi kruna jer je rešio da igra za državni tim, ali neki su ipak malo više jednakiji od ostalih. Ako me razumete…
Na kraju, moralo je bolje, ovako ne valja. Mlađe kategorije su nam takođe daleko od blistavih, poslednja takmičenja koja su odigrana pre pandemije koronavirusa samo su utabala nizbrdicu na kojoj se reprezentativna košarka nalazi.
Selekcija do 20 godina je ispala u B diviziju, selekcije do 19, 18 i 16 godina nisu mogle dalje od četvrtfinala. Brine i to što ni na mapi nema velikog broja talenata po kojima smo (bili) poznati i koji bi mogli u budućnosti da nose dres Srbije.
Od 2016. godine kada je na čelo Košarkaškog saveza Srbije došao Predrag Danilović, Srbija je osvojila srebro na Evropskom prvenstvu 2017, doživela krah na SP 2019, a kada se činilo da smo dostigli dno, usledio je onaj olimpijski turnir u Beogradu prošlog leta i potpuni fijasko.
„Nešto mora da se promeni – ili nas za pet godina neće biti“, rekao je tada Nemanja Bjelica. Riba smrdi od glave, možda je vreme da se na odgovornost pozovu i oni koji se nalaze na čelu srpske košarke.
BONUS VIDEO Suze Alekse Avramovića posle debakla od Belgije
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare