"Kakva brutalna partija", "Tripl-dabl kao dobar dan", "Košarkaško čudovište iz Srbije", sve to su naslovi koje bismo danas mogli da povežemo samo sa Nikolom Jokićem.
Mali iz Sombora se nekako snašao u NBA ligi i počeo da prelazi igricu u njoj još pre pet godina kad je preuzeo krmu Denver Nagetsa.
PROČITAJTE JOŠ:
Uz malo sreće, ovi naslovi iznad po američkim medijima mogli bi da se odnose na još jednog momka iz naše zemlje – Alekseja Pokuševskog.
On je zaista misterija. S jedne strane, ima strašne predispozicije da postane vrhunski igrač, sa druge ima i minuse koji ne deluju tako nepopravljivo za nekog njegovog potencijala.
Najpre, nema sumnje da su njegove najveće prednosti raspon ruku, visina, pregled igre kao i dug korak.
Možda najviše pretenduje na poziciju „trojke“, a pojedini centarski atributi mogu da budu veliki plus.
Dodajte tome činjenicu da ume da barata loptom poput plejmejkera ili beka i onda dobijemo „cheat code“.
Svi znamo koliko je recimo od svog dugog koraka profitirao Janis Adetokumbo koji je skoro celu napadačku igru svodio na to da se približi obruču.
Tamo bi zakucavao ili završavao polaganjem, flouterom i slično uz faul, jer spolja nije mogao da pogodi ni okean s broda.
Naravno, nema poente porediti Pokuševskog sa Janisom, jer naš igrač mora još „mnogo hleba pojesti“ da bi dostigao neki elitni nivo.
Tu se javljaju i prvi i drugi problem. Najpre, njegova završnica na obruču je prilično upitna.
Videli smo više puta, kao u mečevima protiv Milvokija ili Majamija da promašuje relativno laka polaganja, ponekad i zakucavanja, pa onda ispravlja svoje promašaje.
Ok, statistički uhvati skok više, ali nije dobro jer gubi na efikasnosti, samopouzdanju i na kraju, poverenju kod trenera.
Zato su procenti od 34 odsto šuta iz igre prošle sezone i tek oko 40 posto ove sezone nešto zbog čega treba brinuti.
Istovremeno, mora da popravi i svoj šut spolja. To je ono još bitnije. Ove sezone je samo u februaru bio na proseku nešto višem od 38 odsto.
Ako znamo da ima i centara, poput Jokića koji znaju da „prangijaju“ i preko 40 odsto van linije za tri poena, onda je to korektna, ali ne i vrhunska brojka.
U mesecima koji su prethodili februaru, kao i u martu bio je na oko 28 odsto, a u ostalim mesecima ove sezone je išao čak i do 18, 20 odsto.
To je već užasno, a svi znamo koliko je trojka bitna kao deo igre u NBA od kada je Stef Kari počeo da od nje pravi „trend“ koji se šutira sa bilo koje tačke na parketu.
Naročito kada igrača smestite na poziciju beka. Tu se u više situacija videlo koliko prostora Alekseju ostavljaju protivnici za šut.
Računaju da neće pogoditi i neće mu prići dok ne krene da ih kažnjava.
Vrlo jednostavna je i sledeća računica: pogodite dva, tri šuta spolja, četvrti put dignete nekog na fintu i imate prodor do koša, a onda Bog neka je u pomoći protivniku kad igrač ima dobar pregled igre.
Zato je šut spolja možda i najvažnija stavka kojom korpu svog košarkaškog umeća mora da zatrpa Pokuševski.
Ne treba zaboraviti da je upravo trojkama postigao veći deo svojih poena pre nekoliko večeri kada je imao tripl-dabl protiv Finiks Sansa.
Slučajno ili ne, imao je 3/5 van linije 7,25 metara i ukupno 50 posto iz igre (17 poena, 10 skokova, 12 asistencija).
Kilaža je treća ključna stvar. Kada neko ima njegovu visinu od sedam stopa (oko 213 centimetara), ali nema kilažu, onda je teško naći mu ulogu.
Može da šutira preko bekova, ali ne pogađa, a pod košem ne može da se gura sa višim igračima.
To je glavobolja koja može da se reši u teretani, uz dobru dijetu i kad se malo „prevari“ genetika.
Janis je to uradio jer je bio mršavko kad je došao u ligu, a sada je mišićava zver.
I njemu se dešava da promašuje i baca er-bolove kao i Aleksej, ali je mnogo konstantniji, što Srbin mora da popravi.
Džoš Gidi i Šej Gildžes-Aleksander nisu tako dobri šuteri i na njegovu minutažu ne može dobro da utiče ako ni Pokuševski ne puca dobro.
Ta nekonstantnost mu se ogleda i u donošenju odluka, pa nekad ume da pošalje fantastičan pas iza leđa, ili bez gledanja, a već u trećoj situaciji da preda protivniku loptu u ruke.
Kad na sve to dodate i vitku građu, uz ne baš zavidnu brzinu, Pokua to čini pogodnom metom i za brze bekove i za snažne krilne centre u odbrani.
Srećom, ništa od pobrojanog nije neizlečivo radom i treningom, ali i uz dozu sreće kako bismo naslove iz uvoda teksta kroz koju sezonu mogli da pripisujemo i uz ime našeg, nesumnjivo velikog talenta.
BONUS VIDEO: Košarkaši Crvene zvezde nisu držali „Zaustavite rat“, sa tribina zvižduci
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare