Partizan može bez Željka, bez Ostoje ne može

Rašomonijada koja je trajala danima nakon što je Željko Obradović podneo ostavku otvorila je pandorinu kutiju i jedno pitanje.

Bez koga se ne može, a bez koga se mora?

Navijači su napravili haos kada je sinonim najvećih uspeha Partizana Željko Obradović podneo ostavku nakon serije loših rezultata. Rekli su da hoće Željka, makar i u Evrokupu, jer su neke stvari važnije od rezultata.

To je za mnoge otvorilo pitanje da li je takav stav zapravo odlazak u krajnost i stavljanje jedne ličnosti, pa makar to bio i Obradović iznad kluba. A tu misao je na volej dočekao i predsednik Ostoja Mijailović čiju ostavku gotovo jednoglasno traže svi navijači kojima je Partizan u srcu i koga smatraju odgovornim što je Željko digao sidro.

"Partizan mora da živi dalje, ima 80 godina. Stariji je i od Ostoje, i od Željka, od svih nas. Partizan je veći od svih nas", rekao je Ostoja Mijailović i zajahao na talasu koji je počeo da se širi u jednom trenutku.

I onda polako naveo vodu na svoju vodenicu - kroz ponuđenu ostavku ako je on problem, uz jedno veliko ali...

"Ako moja ostavka rešava nešto, mogu odmah da je podnesem, ali mi u narednih godinu i po imamo obaveze prema igračima od 28 miliona evra. Može da nam se desi da doživimo sudbinu vaterpolo kluba. Da se vratimo u kameno doba, kao kad sam ja dolazio sa dugovima od 15, a budžetom od 1,3 miliona", istakao je suptilno Mijailović sopstveni značaj za klub.

Poruka je bila jasna, Partizan može bez Željka, a bez Ostoje ipak mnogo teže.

A o veličinama možemo da pričamo kroz dve paralele.

Jedna je vezana za mandat Ostoje Mijailovića koji je u klub došao 2017. godine, a Željka Obradovića doveo 2021. godine. Partizan je u tom razdoblju od četiri godine uglavnom lutao, menjao trenera, dugovi se nisu smanjivali i jedini uspeh tog mandata bio je dolazak Andree Trinkijerija koji je u tom momentu bio ime iznad nivoa kluba. Koronavirus je prekinuo sezonu koja je imala potencijal da se završi velikim rezultatom, a onda je Trinkijeri digao sidro, tužio klub za neisplaćene zarade i otperjao.

Partizan se strovalio rezultatski, igrači, promenio je tri trenera. I onda je došao Željko Obradović, jedini istinski merljiv doprinos Ostoje Mijailovića. Željko je vratio navijače, doneo hajp, povukao veća davanja iz državnog budžeta, više cena ulaznica, jače sponzore i ujedno naterao i večitog rivala da podigne letvicu jer više ono što je radila Zvezda nije bilo dovoljno da se bude konkurentan, kao pre dolaska najvećeg.

Odigrao je veliku ulogu i u dobijanju licenci na tri godine Evrolige i dva mesta za srpske velikane. Sve ono što je u svoje uspehe ubrajao Miajilović.

Druga parlaela vezana je za samog Željak Obradovića. Tačno je - niko nije veći od kluba. ali je veličina Partizana kao i veličina Željka Obradovića neraskidivo vezane jedna za drugi. Partizan se izdvojio kao jedini srpski klub koji je postao prvak Evrope i kasnije u još dva navrata dolazio blizu tog uspeha, a Željko Obradović na krilima tog uspeha stigao u Panteon trenerskih bogova u kojem je brzo preuzeo status Zevsa kroz decenije koje su usledile.

Partizan je nakon toga postao najtrofejniji i najznačajniji srpski klub, a Željko Obradović najveći trener svih vremena evropske košarke. Po broju trofeja, Željko jeste veći od Partizana jer ih ima više i značajniji su, ali je Partizan ipak stvorio Željka, ne on njega.

Najtačnije bi bilo reći da veličina kluba i trenera ne mogu jedna bez druge jer su neraskidivo vezani. Željko Obradović kao trener je i te kako prolazan, ali je u Partizanu on više od toga - Željko je ideja i simbol i najmanje se meri rezultatima.

Mora se dalje, a svako će da proceni sa kim i bez koga.