Mo Faje: Tomiću neću moći nikad dovoljno da se zahvalim

Emocije prema klubu i treneru koji su mu omogućili da u 34. godini dodirne prvi veliki pehar u karijeri, ne skriva ni u razgovoru za Nova.rs, dva meseca pošto se (ne)očekivano rastao sa crveno-belima. Dok se vraća na prošlogodišnje uspehe s crveno-belima, bez obzira koliko je (veliki) bio njegov doprinos, priča u prvom licu množine (mi) ili trećem licu jednine (tim).Prvo lice jednine koristi samo u dva slučaja, na pomen trenera Tomića i odlaska iz Crvene zvezde.“Čuo sam se nekoliko puta s Milanom. Od prvog do poslednjeg dana je verovao u mene i kada sam igrao lošije, i kada sam bio povređen. Nadam se da sam mu bar delom vratio. Nikada neću moći da mu se zahvalim za pruženu šansu da prvi put u karijeri osvojim titulu. Toliko sam je želeo, igrao u mnogim klubovima, upoznao druge narode, kulture, uzimao pojedina individaulna priznanja, ali često sam se zapitao hoću li i ja nekad podići pehar. Eto, konačno mi se ostvarilo u Crvenoj zvezdi. I sada se naježim kada pričam, a zamislite kako je bilo tada (kad su osvojili ABA ligu)”, pokazuje Mo emotivnu stranu, koja je uvek, dok je igrao za crveno-bele, bila sakrivena iza ledenog pogleda potpuno koncentrisanog na tere, što je bilo najuočljivije u dva finalna meča protiv Budućnosti u Podgorici.

Ali, ne da bi zaplašio protivnika, već kako bi ulivao samopouzdanje saigračima u proboju ka jadranskom i srpskom vrhu.“Od prvog dana kada sam kročio na teren, tim mi je bio najvažniji. Tako sam se ponašao u svakoj ekipi.”Važnost tima pokazao je i prilikom odlaska iz Zvezde. Kada je osetio da nije više u fokusu trenera, odliučio je da se povuče, bez ikakve pompe, bez ikakve teške reči.“A zašto bih drugačije uradio? Pa rekao sam da sam za Zvezdom osvojio prvi trofej i koliko je to bio veliki trenutak za mene. Dala mi je šansu da budem šampion. Znate da je došao drugi trener, a sa svakom takvom promenom stižu i promene određenih vizija (igre, igrača). Potpuno sam razumeo, dugo sam profesionalac. Ne samo ja, nego svi mi radimo svoj posao najbolje što možemo. Kada dođe do takvog trenutka, vidimo šta je najbolje za tim, sednemo, dogovorimo se, pružimo ruku, idemo dalje”.Put ga je dalje odveo u Rusiju, tačnije u Saratov. Ali, nije se Faje duže zadržao u ruskom gradu, jer je zbog pandemije, VTB liga proglasila kraj sezone. Vratio se u rodni Dakar, sa željom da kada zdravstvena opasnot prođe, opet krene put Evrope.“Do tada mi ostaje da održavam formu, koliko mogu, jer je i ovde se prate preporuke zdravstvenih institucija, s tim što je sunce ceo dan.”Košarkaško sunce je Moa ogrejalo pre skoro 20 godina, kada je krenuo bratovim stopama, iako je više, poput većine dečaka u Senegalu, bio naklonjen fudbalskoj lopti…“Kažu da sam bio talentovan za fudbal, ali onda me je brat nagovorio da se okušam u košarci. Bila je to ljubav na prvi pogled koja i danas traje. Malo po malo, počeli su da primećuju i taj moj talenat, pa sam ubrzo bio u najboljih 50 mladih igrača Senegala.”

Jedan američki san je ostvario odlaskom na fakultet, prvo na Džordžiju tek, a onda na SMU. Bio je blizu i drugog - NBA.“Bilo mi je važno da nastavim sa obrazovanjem, a školarina u SAD je prava prilika. Završio sam fakultet, želeo sam kao svaki košarkaš da se oprobam u NBA. Mislim da sam imao kvalitet. Na kraju proveo sam jednu sezonu u Razvojnoj ligi. Usledila je ponuda da ostanem još jednu. Ali, uvek sam voleo da upoznajem druge kulture i narode, pa sam se opredelio za Francusku. Ostatak moje karijere se manje-više zna. Uživao sam u gotovo svakom timu u kome sam igrao, od Ikarosa, Penelefsiniakosa, Retimna, Promteasa koji me je prihvatio kao svog posle jednog teškog perioda.”Manje se zna da je Faje diplomirao na “spoljnim poslovima”, pa možda jednog dana, kada završi košarkašku karijeru, počne diplomatsku, zašto ne baš u Beogradu, u kome još nema ambasade Senegala.“Bilo bi lepo. Volim Beograd, veliki sportski grad, koji uživa u košarci, sportu uopšte, i svakom bi sportisti preporučio da ga upozona. Jeste malo hladno tokom zime, ali ljudi su topli, sjajni, gostoprimljivi, otvoreni. Na kraju, tu sam ostvario veliki san koji smo pominjali na počeku priče.”A do tada Faje će pokušati da ostvari još dve želje.“Prva, hronološki, je da igram još koju godinu, jer uživam u košarci, a druga su Olimpijske igre. Znam da imamo neverovatno težak put kroz kvalifikacioni turnir (u Beogradu). Ali, voleo bih da se bar jednom pojavim na Igrama, makar i u 40. godina, ne mora kao igrač, može i kao pomoćni trener, šta god”, završava Faje.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram