3
Kakve su to kraljice! Pokušali su košarkašicama Srbije da otmu pobedu nad Španijom i plasman u polufinale Evrobasketa, ali mogli su samo da pokušaju.
Dvostruki uzastopni prvak Evrope i branilac titule sa EP iz Beograda (2019) nije zaslužio ni produžetak, kamoli pobedu na svom parketu. Čuvena je ona „lopta ne laže“ i u Valensiji, na kraju, stvarno nije slagala, iako je malo nedostajalo da ode na pogrešnu stranu dobro pogurana od strane sudija.
PROČITAJTE JOŠ
Amerikanka (Emi Boner), Bugarin (Martin Horozov) i Poljak (Vojčeh Liska) pokušali su da izvrše svojevrsnu pljačku kako košarkašice Srbije ne bi igrale polufinale Evrobasketa.
Samo je njih troje videlo faul za slobodna bacanja, samo oni, niko više, jer je jasno da te vrste prekrašaja na manje od 2 sekunde do kraja nije ni bilo. Neka, poklonite im i penale, ovim našim „kraljicama“ ne možete baš ništa.
„Samo me odvedi nije važno gde“, zapevale su naše devojke ispred dvorane posle velikog trijumfa, a sudije su ih prethodno odvele u dodatnih pet minuta iscrpljujuće bitke.
Ali, kao da su se malo preračunali, koliko god hteli da ne vide Srbiju u borbi za medalju. Srpski inat, ali onaj potkovan znanjem, talentom i srcem, ume da bude veoma za*ebana stvar, nepoznata i nepremostiva protivnicima.
Zato je došlo vreme da konačno, prvi put padnu Špankinje, i to u svojoj kući (71:64), onako najslađe posle produžetka do kojeg se došlo sramno.
„Znaš da mi samo iznenadimo bez velikih obećanja, i uz onu našu ludu energiju uradimo ono što želimo i osvojimo medalju. Samo slušamo Marinu (Maljković) i verujemo u uspeh“, rekla je Dajana Butulija za Nova.rs uoči odlaska na šampionat.
Znam, zato sam verovao da je sa njima i nemoguće – moguće. Nikada pre nismo dobili Španiju od osamostaljenja na velikim takmičenjima, nismo je dobili ni na domaćem terenu u Beogradu 2019. za finale Evrobasketa sa kojeg i brane bronzu.
Zato je došlo pravo vreme da se servira osveta usred Španije i po ko zna koji put su pokazale da su devojke za medalju.
Jer, kad u ekipi imate kume – Saša Čađo krstila je malog Matea, sina kapitena Jelene Bruks, baš na ovaj dan (24. jun) prošle godine, kad posle pobede krenu suze radosnice, kad svi dižu tri prsta ili stežu pesnice posle svake trojke ili dobrog poteza, onda imate – tim.
„Kad kažu uspešan si, svaka čast, preko noći desi se čudo… Ne, za neka čuda potrebno je čak 10 godina treninga, zajedništva, prijateljstva. Jedan tim, jedan san, jedan cilj, jedna želja… Zajedno smo čudo. Preponosna na svakog člana ovog našeg malog čuda velikih ljudi“, napisala je Čađo na Instagramu.
Devojka koja nije u startnoj petorci, koja ne postiže 10+ poena po utakmici, ali svaki njen trk, uložen trud, stajanje u stav i svaki atom snage pokreće to pomenuto čudo. Odbranu „kida“, za njene trojke iz ćoška rešenja nema, pa ona njena ukradena lopta u poslednjim sekundama protiv Italije za produžetak je definicija da Srpkinje nikad ne odustaju.
Onda imamo Nevenu Jovanović, tihog heroja, borbenog beka koji uvek „grize“. Neca je, kao i Ana Dabović, došla na pripreme reprezentacije pravo iz finala francuskog prvenstva koje je osvojila nakon čega je postala igračica mađarskog Šoprona. Verovatno je i ona umorna…
Ali, ove devojke ne priznaju ni umor, ni sve probleme sa kojima se bez greške susreću pred i tokom svakog velikog takmičenja, već se uvek vrate ponosne, s osmehom, jer su gotovo uvek medaljom obradovale naciju.
E, zato je Nevena Jovanović isporučila Španiji dabl-dabl od 15 poena i 10 skokova, a onom trojkom u finišu produžetka „ugasila“ svetlo u Valensiji za istorijski trijumf.
Sve one suze koje je isplakala posle tog izgubljenog polufinala u Beogradu, baš od Španije, sada su pretočene u veliko slavlje, zasluženo baš sa njenim potpisom.
Šta tek reći za Ivon Anderson, američkog plejmejkera koja Srbiju doživljava kao svoju. Čak je naučila i reči himne i peva „Bože pravde“ sa saigračicama pred svaku utakmicu, potom „gine“ na parketu. E, to je duh reprezentacije.
Vratimo se samo na kratko na grupnu fazu. Protiv Italije (86:81, posle produžetka) dominirala je Sonja Vasić (27p, 13sk, 7as), u demoliranju Grčke (85:51) poenterski se istakla Aleksandra Crvendakić (13), Butulija sa 8 skokova, Ana Dabović sa 3 asistencije. U okršaju za prvo mesto u grupi B sa Crnom Gorom (87:75) blistala je Tina Krajišnik i sa 20 poena i 9 skokova odigrala najbolju partiju u dresu Srbije.
Primećujete nešto? Uvek iskoči neka druga igračica, kad možda slabije ide legendama kao što su Sonja i Bruks, onda povuče Tina, ili Butulija, ili uvek sveprisutna Nevena Jovanović, ili Crvendakić, ili Čađo, ili Maja Škorić koja ume da unese preko potrebnu energiju…
Poenta i jeste u tome što svaka devojka ima svoju ulogu, zna kad i šta radi, i uživa dok brani boje nacionalnog tima. Zato su tu i naslednice poput talentovane Anđele Dugalić (rođena 2001) i godinu dana mlađe Maše Janković, igračica Crvene zvezde, jedina iz domaćeg prvenstva u reprezentaciji.
Na kraju, daleko od toga da je najmanje bitno, tim je fantastično vođen i bez dileme je selektorka Marina Maljković glavni „krivac“ za sve lepo što se dešava u ženskoj košarci.
O tome dovoljno govore i tri medalje od 2015. godine, evropsko zlato i bronza, i olimpijska bronza, ali ne samo to. Postoji način ponašanja, i na parketu i van njega, jer reprezentacija i vaspitava, kako je i sama rekla trofejni stručnjak.
A, vreme je za novu medalju, polufinale sa Belgijom je u subotu (21.00), pa neka nas devojke opet oduševe, a onda još jednom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
