Novi derbi u borbi za titulu prvaka Srbije - samo da se ne priča o sudijama, nameštanjima i incidentima

A svako ko je ikada studirao zna da većinu ispita znate u suštini, ali da ima detalja i pitanja koja svesno ili nesvesno zaobilazite kao kiša oko Kragujevca.

Tako pred svaki derbi već dugo vremena znamo da atmosfera neće biti potpuno sportska, da će biti žalbi na suđenje, isečaka klipova spornih situacija i da će odmah na konferencijama posle utakmica biti kukumavkanja sa svih strana.

Znamo i da će sportska strana najveće utakmice srpskog sporta često padati u drugi plan zbog takvih stvari od kojih smo neke videli i u finalu ABA lige.

Pričaće se u uvredama na račun nečijih porodica, o uvredljivim transparentima za košarkaše, ponekad će i Hrvati biti na udaru navijačkih skandiranja, klubovi će se prepucavati ko je od njih igrača prvi izazvao tuču. Kao deca na igralištu! Vršiće se i pritisci pre, za vreme i tokom utakmica i sve je to manje ili više očekivano.

Suština je u celoj toj slici da mi nismo potpuno zdravo društvo. Ni ekonomski, ni kulturno, ni obrazovno, ni u srži, u porodici.

Kako onda možemo da razvijamo međusobno poštovanje i toleranciju ako nam je prva zamisao uvek da nam neko radi nešto iza leđa i ako u svemu tražimo neku zaveru da nam podmeću noge? Dvojica Srba u Srbiji će uvek naći način i razlog da se podele i posvađaju, pa makar im to bilo poslednje.

To je pravi nacionalni sport. A kad je tako, sve što se dešava na derbijima je samo deo tog folklora manifestovan kroz neki od ovoga što zapravo zovemo sportovima.

Grozno je kad to počne da preovladava i baca u senku sve drugo. Po pravilu se više čitaju stvari koje se tiču nekih incidenata, uvreda i slično, nego one koje se bave dobrim potezima ili akcijama, ko dolazi, ko odlazi, zbog čega i kako će to uticati na ekipe.

Valjda volimo ovo prvo više, šta znam. Aleksa Avramović ispade grbav što je rekao: "Ma neka smo mi živi i zdravi". Da smo normalno društvo i da sistem nije ovakav kakav je sa SNS-om na čelu, te Aleksine reči bi bile najrazumnije moguće i možda bi navijači Partizana na njih drugačije reagovali. Ovako se mirimo sa nekom drugom stvarnošću. Muka nam je ponekad, znate. I nama koji moramo da pišemo o tome, a sigurno i vama koji to čitate.

Već sam jednom odrao prste pišući na šta je ličilo sve u vezi sa finalom ABA lige kada je u nekim momentima delovalo da se igra za život ili smrt.

Kao u Igrama gladi. Ko izgubi, gine, ko dobije, živi da se bori i sutra. Ili, kao u ovom slučaju, ide u Evroligu. A možda i ne. Jer onda dođe Paulius Motiejunas koji kaže...

"Nema više šampiona, ne postoji opcija gde pobediš i uđeš u Evroligu. To više jednostavno nije slučaj. Pozicija u domaćim ligama više nije važna. Svi imaju šansu i sa svima razgovaramo".

I zbog čega imamo potrebu da se krvimo međusobno? Da Zvezda praktično preti sudijama i kreira atmosferu koja zgražava i njene zdravorazumske i misleće navijače.

Čemu sve to ako se stvar banalizuje do te mere da - ako uzmeš trofej, uzeo si, ako ne, dogodine u ABA ligi, pa kom opanci, kom obojci. Pošto ti već ništa drugo nije garantovano.

Da li se Zvezda i Partizan krve zbog para? Pa teško, jer i jedni i drugi pričaju da Evroliga nije baš najprofitabilnije takmičenje.

Zbog prestiža? Opet teško, jer bi onda na utakmicama ABA lige bilo mnogo više navijača. O broju navijača na utakmicama večitih u KLS čije nas finale čeka od ponedeljka u 20 sati i da ne govorimo.

Jeste kvalitet domaćeg takmičenja porastao u klupskom i takmičarskom smislu, videli smo to i na Kupu Koraća i kasnije u toku sezone još nekoliko puta, ali je teško naći nekog ko će da se danas srodi sa tim takmičenjem i da ga ne gleda više kao trn u nozi na kraju već pretrpane sezone.

Da li se naši najveći klubovi međusobno krve zbog rezultata? Ne, jer evo šta kaže Motiejunas, da ABA liga ne donosi praktično ništa. Šta onda donosi tek KLS? Jednu recku više u broju titula na stranici Vikipedije koja govori o prvenstvu Srbije. Šteta što je tako, ali je tako.

Imamo dva takmičenja, a navijači ne šljive pet posto ni jedno, ni drugo (bar kad gledamo koliko ih dolazi na mečeve) osim kad su derbiji. Šta nam to govori? Volimo, brate, da se mrzimo, pa to ti je.

Jedini štih u rukama Zvezde i Partizana je to što imaju navijačku bazu kad dođe do Evrolige, gde je Partizan u dve sezone bio bolji, pa aktivirao neku uspavanu dozu fanatičnosti navijača, koja je bila uspavana zbog godina u raljama finansijske neizvesnosti, kadrovskih manjkavosti i skoro potpunog izostajanja uspeha.

U KLS je titula nekad vredela daleko više. Setite se samo pre desetak godina kad je tu bilo tenzija na utakmicama kao na ratištu. Kad je tenzija na terenu, to onda znači da je igračima stalo i zbog toga se sport i gleda, ali ne kad pritisak dižu ljudi iz uprava klubova svojim zaverama i muljavinama.

Toga na terenu više nema kao nekad. Prošle i pretprošle godine Partizan nije učestvovao u završnici domaćeg prvenstva, sada se vratio i deluje da je tu više nekako pro forme. Neki od najboljih igrača poput Džejmsa Nanelija nisu tu, drugi su otišli sporazumnu, treći kao Bruno Kaboklo svojevoljno i bez dozvole (valjda i samo privremeno) pa je sada više fokus na tome, nego na onome ko može u finalu da donese prevagu i kako.

Opet bolje i to nego da se priča o sudijama, tome kako su loši, nedorasli, ovakvi ili onakvi, da se priča o tučama navijača, pogođenim, povređenim košarkašima, nameštanjima. To bi stvarno bilo mučno.

BONUS VIDEO Jake reči Miće Berića: Partizan nema pravog lidera, katastrofa Pantera i Ledeja protiv Zvezde